Имагинари пејзажи

У основи нумере Saccade (for Éliane Radigue) са албума Lassitude налази се звук оргуља, који је у неким претходним остварењима Лоренса Инглиша имао фундирајућу улогу. Ипак, овај пут уметник свој фокус ставља на историјске оргуље које се чувају у „Старом музеју" у Бризбејну где живи, а које је у XIX веку направио градитељ Вилијам Андерсон. Инглиш се пре свега фокусира на звучне потенцијале двадесет осам регистара овог инструмента, стварајући, како наводи, спору музику. Комад Saccade, или у превод Трзај, посвећен је Инглишовој пријатељици и како то каже „извору вечите инспирације” Елиан Радиг. Иглиш нам открива да су остварења ове француске пионирке електроакустике његов стални пратилац на путовањима и да се делима попут Трилогије смрти или Резонантно острво (L'Île re-sonante) изнова враћа. У том погледу Saccade је акустички омаж и захвалница Радиговој на њеној музици и њеном утицају на Инглишово схватање покренутости звука у времену.

Албум Field Recordings from the Zone (Теренски снимци из зоне) у свом наслову открива инспирацију научном фантастиком браће Струкацки и њиховим концептом „зоне” примењеним у роману Пикник покрај пута, који је бриљантно на филмском платну трансформисао Андреј Тарковски у остварењу Stalker. Зона је место суспензије људског друштва, место које личи на наш животни простор, али је такође способно да у трену промени своју психогеографију. Инглиш замишља зону као место нашег будућег обитавања, контемплирајући над дешавањима које нам је донела ова година. Наиме, све је почело страшним пожарима у Аустралији, да би после тога свет ушао у специчну егизстенцију коју нам је донела пандемија вируса Sars-Cov-2 познатијег као корона. У овом периоду како то Инглиш каже „када је свет избледео” дошло је до неочекиваног повећања звучног потенцијала окружења, оног које је дуго било угушено интензитетом амбијенталне буке произведене људском руком. Уметник чак изводи рудиментарну једначину која доводи у везу дужину изолације, односно карантина са повећањем хоризонта слушања.

У том погледу Лоренс Инглиш види 2020. као годину интензивне транзиције, у којој је оно што смо сматрали светом и спољашњошћу обустављено како би се пронашао нов начин бивствовања на планети.

Композиције, базиране на теренским снимцима које ћете чути, евоцирају звучни пејзаж „непознатог” и „непризнатог”, нечега што се тек помаља пред нама у политичком, егзистенцијалном и слушалачком смислу.

Уредница Ксенија Стевановић.