Нова‌ ‌дискографија‌ – Оркестарска дела Алберика Мањара

Алберик Мањар, француски композитор невеликог, али веома интересантног и исцизелираног опуса, тек је са почетком 21. века постепено почео да долази у фокус значајнијих светских извођача, чија су дискографска издања публици открила праву ризницу позноромантичарских и неокласичних музичких драгуља овог аутора. Мањар је рођен у релативно имућној породици, као син писца и дугогодишњег главног уредника угледног листа „Фигаро”, али је био решен у намери да сопственим снагама прокрчи пут у свету музике. На Париском конзерваторијуму био је ученик Теодора Дибоа и Жила Маснеа, али је посебно био значајан његов сусрет са Венсаном Дендијем, кога је одабрао за професора оркестрације. Љубав према симфонијској музици може се приметити и у његовом невеликом опусу, у којем се поред четири симфоније и оркестарских комада, налазе и камерна и клавирска дела, као и две опере. Склоност ка перфекционизму, утицала је да Мањар објави тек двадесет два опуса, док су његове друге композиције остале у скицама, на којима је непрекидно радио и које ће у тренутку његове смрти нестати заједно са својим аутором. Наиме, Мањар је трагично страдао 1914. године, покушавајући да одбрани свој дом од надолазећих немачких трупа, које су потом запалиле имање, као и сву музичку заоставштину аутора. Гиј Ропарц је по сећању реконструисао оркестрацију завршног одсека његове опере Геркер, чији је клавирски извод био објављен и која је своју премијеру доживела 1931. године, док је паритура Мањарове ране опере Јоланта нестала у пожару.

Иако слављен у Француској због своје херојске смрти, Мањар је у наредним деценијама остао на маргинама музичког интересовања, добијајући епитет „француског Брукнера”. Иако се његова склоност ка фугираним или коралним одсецима у симфонијским делима може упоредити са музиком аустријског позноромантичара, Мањаров стил, упркос свој својој разноврсности, задржава карактеристичну сведену елеганцију која је, под утицајем Камија Сен Санса, обележила француску музику с краја 19. века.

На албуму Филхармоније из Фрајбурга под управом Фабриса Болона налази се пет Мањарових оркестарских дела – од ране Оркестарске свите у старом стилу написане док је био Дендијев ученик, затим драматичне Химне правди (настале као реакција на чувену Драјфусову аферу која је потресала Француску током последње деценије 19. века), преко романтичарске Химне Венери и Увертире, до правог сифмонијског ремек-дела, Погребне песме, коју је аутор написао поводом смрти свог оца. Говорећи о делима које је извео на овом албуму, диригент Фабрис Болон га је упоредио са Успаваном лепотицом – „тешко је допрети до ње и пробудити је из сна, али кад вам то пође за руком, видећете да је лепша него што сте икада помислили”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић