Кристијан Тецлаф изводи концерте Бетовена и Сибелијуса

На свом најновијем албуму, један од најзначајнијих виолиниста данашњице изводи два стандардна дела из виолинског концертантног репертоара, која је и сам раније дискографски забележио за друге издавачке куће, интерпретирајући Бетовенов концерт два пута, под руководством Михаела Гилена и Давида Зинмана, а Сибелијусово дело 2002. године, сарађујући са Томасом Даусгардом. Овог пута, за диригентским пултом се налази Робин Тичати, британски диригент млађе генерације који од 2017. године предводи Немачки симфонијски оркестар из Берлина. Енергије двојице интерпретатора подудариле су се у овим делима, стилски веома ралзичитим, али у којима је врхунски извођачки виртуозитет удружен са музиком велике дубине и осећајности.

Када је реч о интерпретацији Бетовеновог концерта, како критичари наводе, Тецлаф и Тичати трансформишу „овај Свети грал у пивску криглу, са осећајем неспутане опијености, која се пре свега прелива у заигране каденце спољашњих ставова, која се у првом ставу готово отима контроли, а у завршном доводи до посебног узбуђења”. Закључујућу опис интерпретације овог Бетовеновог дела, критичар магазина Грамофон записује „заправо, мислим да никада нисам чуо узбудљивије тумачење тог завршног ронда” и додаје да оно никада није више звучало као претеча музике Паганинија.

Тецлафово провокативно тумачење није се ограничило само на Бетовеново дело, већ он наставља да „ризикује” и у Концерту Јана Сибелијуса. Дело звучи епски, са вртоглаво брзом другом темом првог става, у којој критичари примећују да виолиниста „хода по ивици али, излази неокрзнут”, пружајући овој познатој музици нову и узбудљиву интерпретацију. Како критичар Гардијана наводи „оба извођења заобилазе интерпретативне конвенције, али истовремено не нарушавају или не уклањају са историјских позиција своје најбоље ривале”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић