Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Централна тачка књиге Тишине, Помрлице Зорице Јевремовић, драматуршкиње, списатељице, позоришне и видео редитељке те интермедијалне теоретичарке, заправо је њена драма Помрлице, ауторкино субјективно поетско сведочанство о животним и уметничким биографијама три жене - Миле Гојсалић, Елеоноре Брук и Умихане Чувидине. Свака од јунакиња овог драмског комада припада другом времену и другачијем друштвеном контексту, али у сва три случаја уочавамо најмање две тачке које повезују ове три животне (и поетске) судбине. Прва је садржана у чињеници да су све јунакиње парадигматични примери жене као вечите жртве повести, док је друга тачка одређена евидентном али и експлицитно потврђеном изјавом саме списатељице да су животописи њених јунакиња „више моја права биографија но подаци о мени у матичним књигама, библиографијама, књигама, на интернету".

Зорица Јевремовић је с много ваљаних разлога, а на трагу властитог погледа на најшири контекст у којем уметничко дело не само настаје него и функционише, у своју књигу уврстила и поглавље под насловом „Рецепција/Ауторефлексија", као и аутопетичку и, такође, ауторефлективну белешку „Сваких двадесетак минута пролази Анђео" те песму Радмиле Лазић „Крива сам". Како коментарише Александар Милосављевић, о самој драми Помрлице тешко је писати управо стога што је списатељица свесно и до бола искрено оголила себе, своје мотиве, разлоге, па и свој литерарно-драматуршки проседе. Вишеструко је индикативна и чињеница да је четврти чин презентован у форми песме, што не само да „огољује" ауторкину позицију и реферише на ону врсту поезије која као да извире из песникиње душе, из сфере ирационалног, из унутрашњих дубина уметничиног бића у којима се преплићу свесно и несвесно, него и у вишекраком луку повезује - готово по математичкој схеми - поједине чинове ове драме, стварајући на тај начин чврсту поетску структуру драмског комада.

Уредница емисије Тања Мијовић.