Музеј звука

Године 1501, Петручи је објавио збирку шансона под називом Harmonice Musices Odhecaton, која је дуго била сматрана првом партитуром штампаном помоћу штампарске пресе са покретним слогом. Иако је касније утвђено да је заправо прво такво издање објавио римски штампар Улрих Хан 1476. године са својим Missale Romanum-ом, Петручијев допринос развоју штампаних музикалија је био изузетан, а о њему сведочи и збирка дела која ћемо слушати у вечерашњој емисији. Наиме, 1507. године Петручи је помоћу Гутенбергове штампарске машине објавио Прву и другу књигу табулатура за лауту Франческа Спиначина, италијанског композитора из позног 15. века, а у наредне четири године уследиле су и збирке композиција Ђованa Марије Алемана, Амброзија Далзе и Францискуса Босинензиса. У Петручијевој штампарији укупно је објављена шездесет једна музичка публикација, међу којима су три збирке шансона, шеснаест томова миса, пет књига мотета, једанаест антологија фротола и шест збирки композиција за лауту.

Прве од њих, Спиначинијева Прва и друга књига, садржавале су осамдесет једну композицију и то двадесет седам ричеркара и педесет четири табулатуре. Њима је претходио теоријски увод у којем је композитор објаснио начине свирања табулатура, што данас представља драгоцен извор за разумевање технике извођења на овом инструменту почетком 16. века. То се пре свега односи на комаде за две лауте у којима се примећује развој уметности импровизације заснован на извођачкој али и теоријској пракси оног времена, јер, на пример, пружа примере каденци на свих дванаест полустепенова хроматске октаве, или примере модулација кроз свих осам модуса.

Године 1509. Пeтручи је објавио Четврту књигу Амброзија Далзе као и збирку Tenori e contrabassi intabulati col sopran in canto figurato per cantar e sonar col lauto Францискуса Босинензиса. Далзина збирка је позната по томе што се у њој први пут појављује облик „tastar de corde" - кратки увод који би се могао упоредити са токатом или тјентом. Функција овог комада је била да се провери штимовање, односно „тастатура" инструмента, као и да се свирачеви прсти припреме за сложењије контрапунктске нумере попут ричеркара. Босинензисови ричеркари су много више од инструменталних прелудијума за вокална дела. Они откривају аутора чији је третман инструмента био визионарски и оригиналан, али о чијим делима се данас недовољно зна.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић