Винченцo Белини: Пуританци

Пуританци, последња опера Винченца Белинија, настала је под снажним утицајем Ђоакина Росинија. Ипак, то је, истовремено, његово најзрелије и најдраматичније дело, које не само што садржи одломке изузетне музичке карактеризације, већ и својеврсну покретљивост која недостаје дугим, статичним сегментима Месечарке или Норме. Стога изненађује што се ово дело данас ређе налази на репертоарима оперских кућа. По многим елементима, Пуританци наговештавају Вердија, и да није било преране Белинијеве смрти, само осам месеци после премијере, оперска уметност би, можда, изгледала другачије. Један од врхунаца овог музичког дела је сцена Елвириног лудила у другом чину, која је својом реалистичношћу и музичком снагом такмац Донцетијевој Лучији од Ламермура.

У оригиналној подели, на премијери у Италијанском театру у Паризу 1835. године, певали су славни певачи тог доба Ђулија Гризи као Елвира, Ђовани Батиста Рубини као Артуро, Антонио Тамбурини као Рикардо и Луђи Лаблаш као Ђорђо, који су колективно постали познати као Пуритани квартет. У мају исте године, дело је постављено у Лондону и том приликом, овај певачки ансамбл извео је најпознатије нумере из опере на приватном концерту поводом рођендана тада шеснаестогодишње принцезе Викторије. Будућа британска краљица ће се целог живота сећати овог догађаја називајући певаче „ти драги Пуританци". После лондонске премијере, Европу је захватила „пуританска" грозница: опера се изводила посвуда, а њене мелодије су се могле чути на улици, на верглима, у бројним клавирским парафразама. Једна од најпознатијих извођачица улоге Елвире је била будућа Вердијева супруга Ђузепина Стрепони, а такође је забележено да су ову ролу успешно певале мајка и ћерка - Катерина Барили-Пати и славна Аделина Пати. Оно што данашњи слушаоци проналазе као новине у овој Белинијевој паритутури јесу мелодијска инвенција, коришћење „колорита", изузетна оркестарска решења, те употреба реминисцентних мотива како би се осигурало повезивање драмско-временског тока.

Уредник Ксенија Стевановић