Лијам Кенеди: Видети и веровати - о фотографији и рату против терора

Заговорници фотожурнализма одавно претпостављају да сведочити о нечему значи и побудити занимање, провоцирати негодовање или, можда, чак и подстаћи гледаоца на делање, што је посебно упечатљиво на фотографијама из рата. Овакво становиште Лијам Кенеди илуструје на примерима две парадигматичне фотографије:

Прву, познату под називом „Фотографија Собе за ванредне ситуације", снимио је фотограф Беле куће, Пит Суза, и поставио је на Фликр одељак Беле куће са натписом „Председник Обама и потпредседник Џо Бајден, заједно са члановима националног тима за безбедност, примају најновије информације о мисији против Осаме бин Ладена, у Соби за ванредне ситуације, 1. 5. 2011. године".

Другу фотографију, објављену у Њујорк Тајмсу 7. маја 2011, снимио је Ајман Огана као илустрацију за чланак Тима Аранга о младој жени, Самар Хасан, која је била предмет једне од најупечатљивијих фотожурналистичких слика насталих за време рата у Ираку. На тој слици Самар је приказана како вришти, сва попрскана крвљу, пошто су јој војници Сједињених Америчких Држава убили родитеље крај контролног пункта у Тел Афару, у Ираку, 2005.године. Амерички фото-новинар Крис Хондрос, који је снимио ову прву слику Самар, убијен је у Либији, априла 2011, након чега су уследили многобројни комеморативни коментари на његов рад, како у америчким, тако и у иностраним медијима. Фотографија у Њујорк Тајмсу је својеврстан омаж, али и нешто више, јер у њеном фокусу није Хондрос већ предмет његове фотографије, сада већ двадесетогодишња Самар, тачније, њена реакција на Хондросове фотографије које је тада први пут видела.

Коментаришући ове фотографије, Кенеди пише: „на слици из Собе за ванредне ситуације држава је сведок извршења своје насилне моћи. Овај облик државног насиља спроводи се у виду шока и застрашивања, у виду упада на стране терене уз помоћ високе технологије, употребом летилица на даљинско управљање и других средстава даљинског, „хируршког" убијања. На слици на којој је Самар, жртва моћи је сведок себе као жртве. Ова форма државног насиља спроводи се у виду колатералне штете, као форма насиља које је узгредан додатак сензационалном насиљу шока и застрашивања. Доказаћу да су ове форме насиља повезане у визуелној култури непрекидног рата: на различите, али блиско повезане начине, оне обе означавају натурализацију идеје о превентивном насиљу као праву и могућности државе".

Текст, први пут објављен 2012. године у америчком часопису Public Culture, превела је с енглеског Виолета Стојменовић.

Уредница циклуса Тања Мијовић.