Ђоакино Росини: Пепељуга

Росини је написао Пепељугу за мање од три недеље у току јануара 1817. године, користећи либрето Јакопа Феретија на основу мотива Пероове бајке, као и већ постојећег либрета за Изуарову истоимену оперу. Премијера је уприличена у Риму у театру Вале већ 25. јануара 1817. године, уз релативни успех. Ипак, убрзо је Пепељуга постала невероватно популарна широм Италије, али и у свету. У наредним годинама низале су се премијере почевши од Барселоне 1818. године, преко Лондона, Беча , Париза, Берлина, Москве и Буенос Аиреса, све до Њујорка где је, 1826. године, доживела своје прво извођење у Северној Америци. Напоменимо да је за увертиру Росини искористио уводну музику за своју оперу Муж из огласа из 1816. године. Пепељуга је била прва опера које је изведена у Аустралији, фебруара 1844. године. Већ у XIX веку улогу Анђелине певале су велике диве попут Лауре Чинти-Даморо, Марије Малибран, Полине Вијардо и Маријете Албони, а дело је опстало на репертоару све до Росинијеве смрти 1868. године. Поновни повратак на сцену дешава се крајем 20-их и почетком 30-их година XX века, када се бележи да је шпанска мецосопранисткиња Кончита Супервија била изузетна Пепељуга овог раздобља. И поред обнова опере у Глајндборну, за нови почетак оперског живота Росинијеве Пепељуге се узима продукција миланске Скале из 1973. године, којом је руководио Клаудио Абадо. Том приликом је први пут изведена критичка верзија Алберта Зеда коју ћете слушати у емисији, а главна улога је била поверена Терези Берганци, једној од водећих интерпретаторки Росинија те генерације.

Сам заплет опере се ослања на познату бајку, али даје свеж, помало мелодрамски угао. У овој опери нема ситуације са ципелицом и претварањем бундеве у кочију. Прича је задржала реалистичне контуре и лишена је свих бајковитих елемената. Принц - дон Рамиро се заљубљује у Пепељугу, односно Анђелину, а потом и у незнанку која на њу личи. Уместо маћехе у овој опери главни антагониста је Пепељугин очух Дон Мањифико и њене две ружне и таште полусестре Клоринда и Тизба. Улогу добре виле преузима принчев тутор Алидоро, који помаже Пепељуги да дође на двор. Као посебност у овој опери се истиче лик принчевог слуге Дандинија, који током већег дела заплета изиграва принца не би ли се тако открила права лица учесника. На крају опере, Пепељуга тражи од Принца да је пронађе упркос свему, а када се то деси у тријумфалном финалу присуствујемо трансформацији Анђелине од меланхоличне девојке у праву принцезу.

Уредница Ксенија Стевановић