Хроника Трећег програма

Такмичарски програм овогодишњег Стеријиног позорја, одржаног од 25. маја до 2. јуна у Новом Саду, окончан је инсценацијом славног комада Петера Вајса чији је оригинални наслов Прогон и убиство Жан-Пола Мараа, у извођењу болесника душевне болнице у Шарантону, по замисли Маркиза де Сада.

Андраш Урбан је својој представи дао наслов Мара д' Сад (Mara The Sad) сугеришући на тај начин да ће своје редитељско-драматуршке интервенције усмерити ка померању радње из 1808. године (периода непосредно после стишавања Француске револуције) према епохи којој и сами припадамо. Преиспитивање смисла револуције у судару два принципа слободе - слободе друштва остварене на рачун индивидуалне слободе (што је гледиште за које се залаже Мара) и слободе појединца који не мари за друштвене норме (де Садово становиште) - глумци Ујвидекисинхаза из Новог Сада довели су до максималног театарског израза, чиме се Мара д' Сад потврдила као једна од најбољих представа на домаћим сценама током ове сезоне, коментарише Александар Милосављевић.

*  *  *

Роман Воје Чолановића Ода мањем злу објавила је прошле године издавачка кућа Моно и Мањана из Београда. Свој нови роман аутор је засновао на максимизирању разлике између фабуле, као скупа догађаја описаних у књижевном делу, и сижеа, као уметнички саграђеног распореда тих догађаја. Стога и не чуди што, како пише Иван Радосављевић, централно место у књизи заузима приповедни глас, наратор, наметљивац који се само претвара да хоће да «исприча причу», а уствари својом лексичком раскоши жели да пусти језику и машти на вољу. Читаоци романа не треба да се питају шта је било на крају нити на почетку, уместо тога, Чолановић их позива на вожњу приповедачким ролеркостером која почива на другачијим премисама, механизмима и вредностима. Јер уживање и смисао крију се у самој вожњи, не на одредишту.

*  *  *

Књига Сање Никчевић Позоришна критика или неизбежни сапутник објављена је прошле године у издању Leykam International и Умјетничке академије из Осијека. Реч је о обимној и полифункционалној студији, као и о практичном и изузетно корисном прегледу значаја позоришне критике и критичара. Студија садржи четири дела, при чему се у прва два анализирају и пореде амерички и европски позоришни систем и место критике у њима; у трећем се обрађује однос уметника и критике; а у четвртом се покушава дефинисати и одредити значај позоришне критике. Додатак књиге сачињавају анализе рада угледних хрватских критичара, као и занимљив и инспиративан аутобиографски део. Ана Тасић посебно издваја провокативне тезе и питања која разматра Сања Никчевић, попут оне једини добар критичар мртав критичар или критика као нужно зло или да позоришна критика има већу моћ по живот дела од свих других уметничких критика.  

Уредница емисије Тања Мијовић.