О хероинама и женској суперерогацији, или, да ли су нам потребне Супердевојке?

Да је златно доба суперхеројских стрип-филмова дефинитивно иза нас прошле године нам је потврдио Супермен Џејмса Гана, који, упркос духу, шарму, наративној „стрипичности“, али и чињеници да располаже са једним од најпрепознатљивијих попкултурних брендова ма свету, није успео да оствари упечатљив резултат на биоскопским благајнама. Али ако је Супермен подбацио, овогодишња Супердевојка Крега Гилеспија – снимљена као својеврсни наставак – доживела је прави бродолом и више је него вероватно да неће доћи ни близу надокнађивања трошкова који су били потребни за њено снимање. Да ли је филм заслужио, или није заслужио тако неславан резултат не би било нарочито занимљиво, да се он није нашао у вихору америчког културног рата између „воуковаца“ и „чадова“, и да један разлога за његов комерцијални подбачај није била веома гласна кампања која се водила против њега из веома јасно профилисаних идеолошких и културполитичких разлога.

Наиме, пословична америчка десница, која је претходних година веома убедљиво критиковала нове либералистичке трендове у америчкој кинематографији, делује као да је изгубила стрпљење и почела да се претвара у сопствену карикатуру – управо онакву каквом су је приказивали њени политички противници. Док су њихови аргументи о структурним ударима на темеље холивудског приповедања пили воде док је „воук“ мода у Холивуду и придруженим индустријама била на врхунцу, у случају Супердевојке стиче се утисак да више нема стрпљења ни за прилично конзервативне феминистичке наративе, са етаблираном стриповском хероином која постоји преко пола века, и на начин који би у Холивуду био непроблематичан пре десетак година.

Има ли глобална поп култура проблем са хероинама и женском суперерогацијом, коме је потребно редефинисање традиционалног епског херојства, да ли је у питању криза мушко-женских односа или криза приповедања и како су ти проблеми решавани у другим медијима и уметничким правцима, објасниће нам комуниколог, теоретичар стрипа и асистент на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум Нађа Павлица.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић