Политика или забава – да ли је индустрија забаве заборавила како да забавља?

Није никаква тајна да глобалној индустрији забаве оличеној у Холивуду и англојезичној поп естради већ дуже време не цветају руже. Филмова који представљају глобалне попкултурне догађаје данас изађе мање за пет година него што је изашло за недељу дана 1995. године, музика која долази из Америке је у најбољем случају генеричка и стерилна, а у најгорем једноставно квалитативно недорасла својим славним претходницима од неколико деценија. Иако је у питању врло комплексан производ различитих културних, социјалних и политичких вектора, ако би се проблем могао једноставно дијагностификовати, онда би то била тврдња да је од индустрије забаве остала само индустрија – бездушна покретна трака која по шаблону штанца неубедљиве уметнике који нас бомбардују неугледним и безначајним производима у којима не уживамо, већ које конзумирамо – више из навике и из маркетиншке принуде, него из стварне културне потребе.

Ако, међутим, слушамо критичке гласове који долазе са америчке и англоцентричне деснице, чућемо их како се, кудикамо више него на индустријализацију уметности, жале на њену политизацију. „Филмови су лоши јер се у њих умеће политика“, понављају они хорски, наглашавајући како „не желе придике и индоктринацију, већ желе забаву“. Овај изузетно гласни апел да се „избаци политика из забаве“ звучи смешно нама који смо ипак рођени у Источном блоку или Трећем свету, а који смо свесни да америчка поп култура на врхунцу свог забављачког потенцијала не само да није била „аполитична“, него је њен политички садржај био толико потентан, да су под њеним ударима политички системи на Истоку и Југу падали као куле од карата. И то се не односи само на „забаву“ која је била неприкривена америчка пропаганда – најславнија, најкултнија и уметнички најуспешнија уметничка дела њихове културне сцене своју глобалну релевантност стицала су управо зато што су била политична. Њихова политичност је оно што их је чинило забавним.

Шта је уопште забава и који је њен естетски и друштвени потенцијал, да ли circenses представља a priori политичку манипулацију или органску потребу друштва, да ли етикета „забаве“ представља маску или заштиту за уметничко стваралаштво и колико је забава озбиљна ствар, објасниће нам редовни професор Факултета драмских уметности Дивна Вуксановић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић