Окупатори из драмске секције – средњошколска пирамида моћи у корену америчке политике

„У прошлости, све што је краљ требало да ради јесте да изгледа достојанствено у униформи и да не падне са коња. Сада морамо да упадамо људима у куће и да им се додворавамо. Ова породица је сведена на она најнижа, најподлија створења. Постали смо глумци.“

Овај кратки монолог изговара британски краљ Џорџ V у култном филму Краљев говор Тома Хупера из 2010. године. Монолог је фиктиван, али лепо захвата тектонски поремећај који је појава радија и масовних медија унела у естетику и ритуале глобалне политике. Била опаска фиктивног краља Џорџа тачна или не, стотинак година касније његов стварни праунук краљ Чарлс III одржао је говор пред америчким Конгресом који би се најбоље могао описати као комбинација мотивационог говора и стендап комедије. Његово краљевство величанство је причало вицеве, правило гримасе и шеретски гледало испод обрва на разгаљену америчку публику и целу планету. Нешто што је у време Роналда Регана било забрињавајућа аномалија, у време Владимира Зеленског и Пита Хегсета је норма – ако не можете обезбедити глумца за лице свог политичког режима, онда свакако оног који јесте то лице морате научити да глуми.

Фасцинација модерних друштава која бар претендују на статус демократије естрадом и позориштем представља на први поглед симптом декаденције и знак задњих времена – ако је суштина замењена појавом, онда су најбољи државници људи који најбоље изигравају државнике. Али прича није тако једноставна – ако је веровати Аристотелу, бити добар јавни делатник значи бити у стању да се понашаш као добар јавни делатник. А добре јавне делатнике данас можемо видети „само на филму“ (и то ако нам се посрећи), па се онда глумци природно намећу као људи који знају „шта рећи“ и „како се понашати“ у комуникацији са (sic!) публиком. Па ако имамо у виду да на целом свету и даље нема веће индустрије масовних забављача од Холивуда, нешто што је некада било само пи-ар одељење америчке империје – у време када је америчкој империји остао само пи-ар –постаје својеврсни национални (и глобални) центар моћи.

Како су „клинци из драмске секције“ загосподарили америчким традиционалним полугама моћи, како је изгледала сталешка пирамида у америчким средњим школама, које је било место „спортиста“ и „штребера“ у њој, како су „уметници“ завадили и завладали овим двама традиционалним групама, и како се све то преписује на глобално друштво, објасниће нам новинар Небојша Малић.

Аутор Гозбе: Никола Танасић