„Простор, траг, гест” и „Заборављени цртежи и још понешто”

„Цртеж је често био терен на којем се први пут, можда само у далекој слутњи, у духу уметника родио онај изузетно плодоносни наговештај идеје која ће касније наћи своју детаљнију разраду у другим материјалима.”

Јеша Денегри

Тема данашњег Златног пресека су две веома различите изложбе, али обе представљају цртеж.

У Народном музеуј Србије отворена је изложба „Простор, траг, гест: цртежи Милана Миловановића, Косте Миличевића и Малише Глишића из збирке Народног музеја Србије”. Поставка пружа јединствен увид у стваралаштво тројице наших најзначајнијих представника импресионизма – уметника који су истовремено били и сведоци и учесници бурних историјских догађаја.

Ово је прилика да први пут на једном месту пред публиком буду изложени цртачки опуси тројице уметника који откривају снагу, непосредност и интиму цртежа као уметничког израза. Значајан део поставке, коју чини више од 70 радова, представљају остварења настала током Првог светског рата и на Солунском фронту, у околностима у којима су аутори, у својству „ратних сликара”, бележили призоре свакодневице – логоре, војнике, пејзаже, али и тренутке предаха. Изложба осветљава цртеж као аутономну дисциплину српског модернизма; управо у тим брзим, непосредним, често на лицу места насталим записима сазревала је уметничка слобода и нови визуелни језик. Кроз линију, гест и траг, пред публиком се нижу лични доживљаји уметника – искрени, снажни и дубоко људски.

Аутор изложбе и пратећег каталога је музејски саветник Евгенија Блануша, кустос Збирке цртежа и графика југословенских аутора 20. века, која је и гошћа Златног пресека.

У другом делу емисије пажњу посвећујемо цртежима уметника Тафила Мусовића који су изложени у Галерији Графички колектив. Избором од 55 радова из опуса сликар обележава пет деценија од своје дебитантске изложбе у Графичком колективу. Афинитет за традицију и њена изворишта, неговање веза са културном историјом, велики уметнички узори – Песоа, Лорка, Бекман, Бејкон, Учело, Мазачо, Мунк, Тешић, Марчетић – снажно су упориште сликару у дијалогу о вечним темама идентитета и егзистенције. Реч је о угроженој култури у чијој су елаборацији синтагма егзодус и/или егзилант, као маркери времена, кондензовани у јак визуелни знак стања и појава; флуидни метафорични рефлекси гласа савести читљиви су у рецепцији архетипско-интуитивно-контемплативног тока.

Индикативан је ауторефлексивни Мусовићев запис у каталогу: „Живимо у времену бременитом свим и свачим. Или, у времену у којем се промаља вечна зима. Без људи. Говорити о заборављеним цртежима је моменат присећања и истовремено тренутак када стварност уступа место прошлости. Имам срећу да моја сапутница у животу, већ око четрдесет година, ненаметљиво прати мој рад. Када мој цртеж почне да шета с једног места на друго место, она зна: време је да се тај цртеж пресели у део атељеа где су фиоке. Обично у тим фиокама не држим ништа јер се неке од њих тешко отварају, тако да ме нервирају. На овај начин се велики део мојих цртежа уселио у неке од тих фиока. Живот тих цртежа је, путем фиока, продужен у мом забораву јер с новим радовима скоро да се потпуно избрише њихово постојање. Моја супруга се једног дана појавила, можда пре годину дана, са више од сто цртежа за које сам мислио да сам их уништио. Био сам пријатно изненађен. Ето, тако ће ови заборављени цртежи, уместо у фиокама, завршити у галерији Графичког колектива. Моја жена Џесика (Jessica) спасла их је од оног који их је нацртао. (Ипак, ја нисам Гогољев Тарас Буљба)”. Записао је аутор оду Жени протеклог марта у Амстердаму.

Тафил Мусовић је гост Златног пресека.

Емисију води Тања Живковић.