Франческо Цукари, Сонате за виолончело
Један од најдрагоценијих архива манускрипта музике 18. века у Италији јесте библиотека фрањевачког манастира у Асизију.
Ту колекцију највећим делом чине дела монаха који су писали музику за манастирски хор.
У тој библиотеци је 2005. године откривена и збирка соната за виолончело и басо континуо изразите лепоте, али непознатог аутора. У сарадњи са Међународним друштвом барокног виолончела, три године касније те сонате су приписане Франческу Марији Цукарију, веома плодном композитору, монаху фрањевачког реда. Претпоставља се да су сонате биле намењене чувеном виолончелисти тог доба Вандинију, кога је Цукари био у прилици да чује у Падови и Риму. Већина соната писана је у четвороставачној форми и следе облик такозване „сонате да кјеза”. Када је у питању стил, Цукаријеве сонате за виолончело следе најбољу традицију сродних дела Бенедета Марчела и Антонија Вивалдија.
У данашњем Аутограму, који смо посветили овим Цукаријевим сонатама, слушаћете први снимак на коме су забележене. Јуна 2010. године остварили су га чланови ансамбла „Musica Perduta” на оригиналним барокним инструментима.
Аутор емисије је Ивана Комадина.
Коментари