О човеку и вуку
У данашњој емисији Од злата јабука полазимо од записа Веселина Чајкановића који подсећа да стара словенска предања познају древног бога вукова – биће које у најранијем, териоморфном облику сазива чопор и дели му храну.
.jpg "Томас Арн: Трио сонате")
.jpeg "Хоги Кармајкл")
У неким легендама овог божанства више нема у људском руху, већ његову улогу преузима хроми вук – чувар, посредник и чувени вучји пастир. Тај мотив, који се јавља од Сврљига до Вараждина, сведочи о трајању старих веровања испод каснијег, хришћанског слоја и о дугом процесу преласка животињских божанстава у антропоморфне облике.
Управо том сложеном односу човека и вука посвећено је данашње издање емисије – уз осврт на народна предања у којима се најчешће препознаје идеја сродства између људи и животиња. Такве представе чувају митови и легенде: по једном предању, отац Међедовића био је медвед; у другим верзијама, Милоша Обилића родила је кобила или змај. О овим слојевима народне религије и њеним симболима подробно је писао управо Чајкановић у књизи „Мит и религија у Срба”.
Аутор: Тијана Голубовић
Коментари