Нормалност и нормативност – о духовном здрављу у луда времена

Пословица каже да је „потребно цело село да се васпита дете“, а та логика, како се испоставља, итекако важи и за оно што обично називамо менталним или душевним здрављем. Није никаква тајна, штавише, изузетно је добро документовано како губитак друштвене кохезије и деградација социјалних односа у модерним технолошким друштвима воде до плиме различитих психичких обољења и патологија, које затим попримају облик епидемије и додатно погоршавају односе у заједници, да би се малигни круг продубљивао из епохе у епоху и из генерације у генерацију.

Али тема о душевној и емотивној дисфункционалности појединца у разграђеном друштву има и своје политичко наличје. Од памтивека постоје веома суптилне нијансе између онога што једна заједница сматра „морално неприхватљивим“ понашањем, и онога што сматра „психопатологијом“ или „лудилом“. Тема смештања мањинских, маргиналних или просто ексцентричних појединаца у санаторијуме „уређених и пристојних друштава“ добро је истражена и у науци, и у уметности – у кохезивном друштву прихваћена социјална норма, заснована на колективној култури, усвојеној естетици и јавном моралу, успоставља се као модел психичке нормалности и душевног здравља. Древни софисти би рекли да се νόμος проглашава за φύσις, модерни (мета)етичари да се нормативни судови проглашавају за дескриптивне.

Све се ово додатно компликује у друштву које више не поседује ни јасно канонизован јавни морал, ни универзалну есхатологију и естетику, па чак ни опште културне оквире, али у коме опстају стари социјални рефлекси да се „нормалност“ намеће споља, по потреби притиском околине, а у екстремним случајевима чак и политичком принудом. Када се на све то дода чињеница да се „ненормалност“ и идиосинкратичност истовремено проповедају као својеврсна контракултурна етика, док нам различите сфере живота – школа, академија, посао, медији итд. – намећу међусобно конфликтне и често потпуно некомпатибилне концепције нормалности, природно се (и често) поставља питање – како остати нормалан?

Шта је нормалност, колико је тај појам изгубио на тежини и да ли нам је и даље потребан, како се нормативни судови из друштвених токова претачу у психички живот појединца, може ли се бити нормалан у ненормалном окружењу, и како нормирати вредносне интеракције између заједнице и појединца, објасниће нам филозоф и психотерапеут Милан Дамјанац.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић