Универзитет између просвете и политике – Кантови увиди

Иако Имануела Канта знамо примарно као великог међаша историје филозофије, у кога се уливају све струје модерног рационализма, емпиризма и просветитељства, а на кога на овај или онај начин као на исходишну тачку реферирају све релевантне савремене школе филозофске мисли, не треба никада сметнути са ума да је најславнији Калињинграђанин пре свега био – академски радник, који је свом матичном Универзитету у Кенигсбергу посветио практично свој цели радни век. Кант је студентима филозофије држао курсеве из логике, математике, физике и метафизике, а свој славни курс из филозофске антропологије држао је у континуитету 23 године – од непосредно након добијања професуре па све до одласка у пензију 1796. године. Био је ректор универзитета у два мандата, од 1786. и 1788. године.

Када се, међутим, погледају Кантови славни списи посвећени универзитету и педагогији – пре свега „Спор међу факултетима“ из 1798., али и „Шта је просвећеност“ из 1784. године – очигледно је да су они примарно политички списи, који тематизују за оно време популарна питања природних права човека и његових револуционарних стремљења за успостављањем правичног и морално (а самим тим рационално) утемељеног устројства државе и друштва. Његова интерпретација просвећености заузима биологистичке и протодарвинистичке позиције о „сазревању човечанства“ и његовог „изласка из самоскривљене незрелости“, док његова расправа о факултетима не само да нуди читаоцима отворену апологију Француске револуције и својеврсног „метарепубликанизма“ као цивилизацијског достигнућа, него истовремено за образац и модел узорног устројства политичких и међународних односа узима управо унутрашњу организацију – универзитета.

Како је Имануел Кант видео универзитет и његову друштвену улогу, како се његова Вера у еманципаторне капацитете људског разума разликовала од француских рационалиста и просветитеља, у чему се држава може угледати на факултете, и која је улога просвете у друштву, објасниће нам професор Филозофског факултета у Београду Душко Прелевић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић