О дигиталној суверености, или чији су наши подаци

Пре тридесетак година, када смо се још сви навикавали на Интернет, ова глобална мрежа није имала домовину, него је сматрана за дигитално опредмећење идеала Глобалног села – простора слободног протока идеја, информација и капитала, без граница, без правила, и без одговорности. Како је време пролазило, полако смо схватали да је „мрежа мрачна и пуна ужаса“ и да се на њој могу пронаћи ствари које су не само морално одбојне и културно неприхватљиве, него и нелегалне, криминалне и веома опасне. Питање регулисања и модерирања овог простора, као и цензуре и прислушкивања који се природно намећу као нуспојава, није тема од јуче, али добијају нови слој значења у време генеративне вештачке интелигенције и великих језичких модела. Одједном глобална јавност постаје свесна да њихови дигитални саговорници и генератори слика нису „тамо негде“, него се заснивају на гигантским мрежама графичких процесора и центрима за чување података, који нису само приватно корпоративно власништво, него и питање – националне безбедности.

Али чије националне безбедности? Које државе себи могу да приуште да уопште размишљају о томе где се чувају њихови подаци и ко их обрађује? Логика коју већ деценијама користе предузећа, која ће због безбедности података уобичајено користити спорији и лошији софтвер и ограниченије приватне сервере за електронску пошту од „бесплатних“ аналога, сада почиње да се поставља на нивоу целог друштва. Европска унија је недавно покренула иницијативу да се институционално омогући њеним безбедносним структурама да контролишу приватну онлајн комуникацију својих (и туђих) грађана, што је отворило читаву пандорину кутију моралних, филозофских, али и чисто правних заврзлама и проблема. Природно се поставља питање – ако су слобода говора, слобода приватности, право на тајност, претпоставка невиности и сл. грађанска права која појединцима гарантују устави и правни пореци њихових држава, ко је одговоран за њихову заштиту у дигиталној стварности? И шта значи ако једна држава једноставно нема политичке, правне и економске ресурсе да та права обезбеди?

Да ли постоји дигитални суверенитет и како би се одређивао, која правила геополитике важе, а која не важе у виртуалном свету, да ли национална законодавства нестају у безличности big data система и да ли ће интернет каквим га познајемо моћи да опстане, разговараћемо са политикологом и научним сарадником Факултета политичких наука Милошем Вукелићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић