Роботски гласници – о говору и мишљењу у време четботова

Гост „Гозбе“: Милош Миладинов

Нешто што је пре три године доживљавано као још једна високотехнолошка играчка и куриозитет – „четботови“ (или, ако хоћете, „чаврљоботи“) – у међувремену се наметнуло за незамењиву алатку у свакодневном животу и још једног технолошког посредника међу све отуђенијим модерним људима. Четботови читају нашу електронску пошту и одговарају на њу уместо нас. Они сажимају расправе кућног савета на вибер групама и преносе нам шта је битно да запамтимо. Они састављају вести које објављују медији на својим сајтовима, а затим нам додатно сажимају и препричавају те вести на друштвеним мрежама. Користимо их за „фактчековање“, за претрагу интернета, за медицинске савете, стручна мишљења, да нам помогну да се удварамо људима, да нам проверавају правопис, или преводе са страних језика. У већ толико технолошки испосредованој цивилизацији, они се намећу као још један слој посредовања, као роботски „гласници“ који преносе и препричавају оно што једни другима имамо да кажемо.

На страну компликована технолошка прича и чињеница да ова играрија тренутно троши незамисливо велике количине струје и процесорске моћи која већ указује на могућност нове енергетске кризе. На страну чак и дистопијске манипулације нашим подацима, који сада „брже, јаче, боље“ постају доступни разноразним локалним и глобалним обавештајним агенцијама, корпоративним агрегаторима и Полицијама мисли. Оно што у свему томе највише привлачи пажњу јесте галопирајућа дехуманизација виртуалне стварности, која на наше очи бива преплављена снимцима непостојећих људи, сликама лажних призора и догађаја, музиком коју нико није написао нити одсвирао, и текстовима преко којих нам нико не поручује ништа, али који надувавају количину података коју морамо да процесуирамо да бисмо нормално функционисали у својим социјалним интеракцијама, све више нас нагонећи да и то читање и процесуирање делегирамо – роботима. У таквом окружењу, доказивање да си људско биће и препознавање других људских бића постаје нови естетички и епистемолошки императив.

Како роботске алатке утичу на наше праксе говора и мишљења, које су последице претварања „виртуалне“ у „генеративну стварност“, како препознајемо „репликанте“ и да ли је писменост за роботе, разговараћемо са филозофом Милошем Миладиновом.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић