Прозор у Антику – како нас је образовао „Византијски комонвелт“

Образац је добро познат и његови заостаци још увек могу да се пронађу у понеком старијем уџбенику и неопрезним изјавама неког старијег образованог Србина: Антика је била златно доба људског духа и уметности, након пада Западног (!) римског царства наступио је „мрачни Средњи век“ који је човечанство давио у крвожедном религијском фанатизму све док се није појавила прва светлост Ренесансе, која ће затим уступити место „Природној светлости“ рационалистичких филозофија и на крају кулминирати са незадрживим пожаром Просветљења, који ће захватити цели свет, али у коме ће се искалити „права“, „зрела цивилизација“ – цивилизација разума, науке и незаустављивог технолошког процеса. Ова свима добро позната и озлоглашено романсирана историја западног образовања за своју нулту тачку и први трачак светлости обично узима оснивање Универзитета у Болоњи 1088. године, која успоставља западне универзитете као главна жаришта образовања и носиоце напретка човечанства током целог другог миленијума.

Када су Срби истрчали на светску историјску сцену почетком XIX века након столећа таворења у сенкама великих империја, често су били превише заузети „хватањем прикључка“ и „изградњом институција“ које су им – према општеприхваћеним и универзалним правилима игре – недостајале да би били део „цивилизованог света“, да би имали времена да се позабаве властитим духовним, образовним и просветитељским традицијама, иако су управо оне заслужне што су из вишевековне инкубације изашли у тако добром здрављу. Српскословенска књижевност и језичка традиција, моравска архитектура, класично византијско фреско сликарство, па и сама православна теологија – све су то традиције које смо морали поново да откривамо, будећи се из западноевропског сна и откривајући фасцинантне чињенице о сопственој прошлости за које се дуго мислило да су „постојале само на Западу“.

Како је изгледало образовање на духовним просторима Источног римског царства и средњевековних српских земаља, како су у оквирима „Византијског комонвелта“ чуване античке образовне и културне традиције, како је ова средњевековна култура преживела истински пад Рима 1453. године и какве алтернативе може да понуди Србима и Европи у наше разочарано, цинично и непросвећено време, разговараћемо са песникињом, србистом и медиевалистом Иреном Плаовић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић