Писмо и идентитет – коме и зашто смета ћирилица

Гост „Гозбе“: Милош Милићевић

Српску јавност недавно је узнемирио гротескни случај директора Комуналног предузећа у далматинској општини Врси крај Задра, који је наложио да се уклони ћирилички натпис са надгробног споменика у тој општини позивајући се на Уставни закон о правима националних мањина, који, према његовој креативној интерпретацији, подразумева да Срби имају право да се на било који начин користе својим писмом само у општинама у којима представљају више од тридесет одсто становништва. Овај бизарни излив шовинизма послужио је као повод да се српска јавност подсети на бројне случајеве систематског прогона српског писма у Хрватској, али у знатно мањем броју случајева и да се постави питање зашто је ћирилици потребна институционална заштита у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Док су српски латинични таблоиди и портали сипали грдње и објашњавали како треба тумачити Устав Хрватске, нико од њих се није сетио заборављеног члана 10. Устава Србије и Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, који је помпезно донесен пре две године и од тада остао мртво (ћирилично) слово на папиру.

Иако је вишедеценијски тренд галопирајућег потискивања ћирилице из јавне употребе у великој мери заустављен, па се по том питању могу чак уочити и неки позитивни преокрети, поготово на плану нових технологија, остаје чињеница да један гласан проценат Срба гаји према свом писму презир који ни по чему не заостаје за презиром хрватских, бошњачких, односно монтенегринских националиста, док солидна већина – да ли из конформизма, да ли из јавашлука, да ли из незнања – у свакодневној употреби ћирилицу избегава. Стога се природно поставља питање – зашто? О каквој идентитетској аксиологији је реч, да она доживљава писмо свог језика као културну претњу? Одакле то вредновање потиче, како се усваја, зашто упорно опстаје чак и суочено са изливима отвореног шовинизма, попут овог у Далмацији? Зашто је ћирилица проблем, и зашто је проблем Србима?

Одговоре на ова, као и низ других питања о везама српског идентитета са писмом и словесношћу, потражићемо у разговору са филологом и србистом Милошем Милићевићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић