Како звучи тишина
Данашње Време музике, које уређује и води Горица Пилиповић, испуниће тишина.
То звучи као парадокс, али како звуче композиције под тим насловом, тј. шта је тишина значила за неке композиторе и како су је дочаравали својом музиком ‒ видећемо данас на примеру пет остварења.
Прво међу њима носи наслов Е силенцио, Тишина је, а његова ауторка је Катарина Миљковић. Дело је писано 1987. за мецосопран, препарирани клавир, гудаче и траку, што говори о склоности Миљковићеве ка нестандардним ансамблима. Као што је музика Катарине Миљковић извирала из звучног, па и интимног окружења, тако је и остварење под још парадоксалнијим називом Паузе тишине италијанског композитора из прошлог века Ђан Франческа Малипјера настало као одговор на ратно окружење. „Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи", речи су Иве Андрића које цитира музиколошкиња Ивана Вуксановић у тексту под насловом „Тишина без спокоја". Текст објављен у часопису „Нови звук" говори о композицији Силенцио Милана Михајловића, још једном музичком делу које се бави тишином. Пет година пре Михајловићеве композиције, дакле, 1991, настаје и Силенцио Софије Губајдулине. Коначно, ту је и Арво Перт, који има своју музику тишине, под латинским називом Силенцијум, то је заправо други део његове чувене композиције Табула раза.
Коментари