Хумористичка емисија

Свет се константно поларизује, од како је и њега и века. Таква је ова наша људска природа и од тога нам спаса нема. Историјски, константно смо се делили. На више и ниже слојеве, на хришћане и муслимане, на капиталисте и комунисте, на четнике и партизане… Додуше, код ове последње поделе је било и много преклапања, или тачније - прелетања.

Али, то не мења поенту. У крви нам је да се делимо, а ви слободно можете и да се не сложите са мном. А, кад нема ничега бољег, можемо и да се делимо на оне које освежавају паклене врућине и оне чија срца греју поларне хладноће.

Обе ове стране чврсто се држе својих гледишта. Једни ватрено, а други, логично - хладнокрвно. Међутим, шачица нас, умерених, ипак некако одолева, не подлеже притисцима и наставља да воли јесен. Ми смо у свему томе као покрет Несврстаних.

Има ли шта пријатније од те мешавине остатака летњег сунца и прохладног ветра као првог весника зиме? Тај ђувеч од лишћа, блата и педесет нијанси жуте и смеђе. А посебно је лепа јесен у нашем сокаку, или можда боље, у нашој касаби. Бука због радова на београдским улицама, ровови поново ископани због замене инсталација које је неко заборавио да дода у пројекат, ограде градилишта импровизоване од жице и арматуре, старе добре коцке на Тргу Републике, блато и бљузгавица на све стране…

Шта човек више да тражи од живота?

Јесен у Београду, бар за нас који умемо да видимо њену лепоту, је као “Пакао” Хијеронимуса Боша, или чак нека апстракција Кандинског. Она је уметност која није за свакога.

Аутор текста: Огњен Шестић

Музички сурадник: Петар Вукосављевић