Хумористичка емисија
Драги слушаоци, не знам како ви, али ја нисам нешто религиозан. Углавном, оно што ми се свиђа код религија, рецимо код хришћанства, је та једноставна теорија о настанку света. Просто, Бог је решио да га створи и тако је за само неколико дана направио Земљу и све на њој.
Е, ту долазимо до мог питања - зашто је, за име своје, створио и прашину?
Рецимо, комарце могу да му опростим, јер чак и они, онакви штетни и напорни, имају некакву функцију у ланцу исхране и тако даље. Али, која је улога прашине у нашим ионако кратким животима? Да ли је у питању казна, то што морамо да је чистимо по неколико сати недељно?
Или можда она треба да нам нагласи колико је живот пролазан и у суштини кратак?
Знате сигурно за оно старо добро правило. Шта се дешава када неку ствар, рецимо књигу, не ухватите у руке и не померите макар неколико месеци? Наравно, на том предмету ће се створити право брдо прашине. Дакле, божија порука је, у том случају - користите то што имате, јер ћете у супротном само чистити прашину са њега. Међутим, пошто знамо колико је Бог строг, ни она теорија о казни не делује ништа мање валидно. У књизи Постања, Бог кажњава змију због афере са јабукама, речима: “На трбуху да се вучеш и прах да једеш до свог века.” Дакле, прашина је ту од самог почетка и то као казна. И Адам је добио своју порцију прашине. Њега је Бог казнио овако: “Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.”
Е сад, ово може да се тумачи и другачије. Испада да је Бог Адама казнио гојазношћу, јер овај не може да избаци хлеб из исхране. А прах је употребљен само као подсетник на пролазност. Бар теоретски.
У пракси се испоставило да ми, људи, цео век чистимо прашину у зноју лица свог, а хлеб уопште не једемо све време. Барем не уз сва јела.
Аутор текста: Огњен Шестић
Музички сарадник: Петар Вукосављевић
Коментари