Хумористичка емисија

Драги слушаоци, не знам како ви, али ја се баш ретко возим возовима. На страну то што дуго нисам могао да откријем ни где нам је главна железничка станица. Али није то највећи проблем. Већи је проблем што код нас возови и даље иду сличном брзином као те, сада већ помало давне 1854. године када је железница код нас покренута.

И донедавно нисмо имали ништа брже, а онда се појавио онај Соко, на релацији Београд - Нови Сад, који је неко време јурио и до 200 на сат. Међутим, наша тужна реалност га је ускоро успорила.

Али, нисам хтео да вам кукам на нашу железницу, мада бих могао. Хтео сам да вам укажем на нешто друго. Наиме, Јапанци су направили супербрзи воз, Шинкансен, популарно назван воз-метак. Ови возови се крећу брзином и до 320 километара на сат, и превезу више од 350 милиона људи годишње. Колико је то блесав народ, говори нам и сама чињеница да им се воз зове МЕТАК, а никада никога није закачио.

Такве ствари ме увек подсете на то колико је боље и узбудљивије живети у Србији, него у Јапану. Овде нема те учмалости и рутине. Тамо људи као роботи иду на станице и чекају возове. Ти возови дођу, малтене у секунд, они стижу на своја одредишта, малтене у секунд, и све тако. У секунди.

А овде… ееее! Ако је отворена станица, тек ту почиње својеврсни Лото, Бинго, или већ шта ко воли - ред вожње. После немачке машине “Енигма”, то је највећа мистерија савремене криптографије. Јер, нема константи, све су непознате. Да ли воз постоји? Ако постоји, да ли саобраћа? А ако саобраћа, на којој релацији? И када? Толико питања, а тако мало одговора.

Укратко, коме је до досаде, нек иде у Јапан. А ми остали, остајмо овде!

Аутор текста: Огњен Шестић

Музички сарадник: Петар Вукосављевић