недеља, 06.10.2019, 09:05 -> 12:46
štampajКојекуда
Пред нама је једна љубавна прича. Односно, прецизније би било рећи – прича о љубави, оној за цео живот, неизлечивој, која се не може заборавити и од које се не може побећи, ма куда ишао по свету. О љубави према родном месту, макар оно било и најмање, па чак – објективно – и не много лепо. У очима и души оних који су баш ту почели да нижу дане свога живота, родно место заувек има сјајну ауру која појачава сензације чула и сенчи све недостатке. Мало је оних који ће рећи да не воле – или мрзе! - место рођења, чак је за питати се да ли то уопште може бити истина у самој својој суштини. Јер, верујемо, и код таквих, у сећању сија, можда, један кров, зид, камен или ћошак… дрво, башта, бунар… око, осмех или рука...који макар малим сјајем или жаром сведоче о, ипак, незаборавној љубави…
Aко неко не напусти своје родно место целога живота, онда та љубав, како време пролази, добија само све више доказа узвраћености, све док „неко" и „место" не постану једно, неодвојиво, заједно узиђујући још један камен у тврђаву сећања од чега расту и трају обоје...
У Лозници смо упознале Данијелу Милутиновић, магистра географије и туризма, запослену у Управи града Лознице, Одељење за локални економски развој и привреду, у тренутку нашег сусрета ангажовану и у Туристичкој организацији Лознице. Причала нам је о граду и целом лозничком крају, о лепотама и специфичностима, предочивши нам и факта и легенде. Али све је то далеко надмашило пуку географију и само туризам. Јер, оно што ћете сигурно, најпре и највише, чути, то је љубав према Лозници у Данијелином гласу. Она ће обојити сваку реч и сваки податак и упутити најлепшу позивницу да посетите Лозницу - потковицу подно Гучева и Цера, лепотицу поред криве Дрине.
Забележиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Коментари