четвртак, 10.11.2016, 20:00 -> 10:19
Код два бела голуба
Стеван Сремац је рано показао "јаку опсервацију за хумористичне ствари, које су нам биле пријатне и кад су се нас тицале. Био је неодољив", забележио је Сремчев друг Сретен Пашић.
Autor:
Војислав Карановић
Од свог почетка, 1968. године, па до данас емисија Код два бела голуба прича приче о старом Београду, његовим житељима, појавама и догађајима, али и приче о прошлости осталих места Србије, и о свему ономе што представља живо језгро наше традиције. [ детаљније ]
.jpg "Реџа џамбас и синови")
Кад би нам што читао или препричавао, чинило нам се као да ту књигу тек тада осећамо и разумемо. Необично је волео Сервантеса, Гогоља и нашега Јашу Игњатовића. Поједине ситуације из Дон Кихота приказивао нам је с таквим жаром да би му највећи глумци завидели на оним симпатијама према њему омиљеним типовима. Сремац се увек кретао између две крајности: или је нешто исувише мрзео или је сувише волео. Ни према једној ствари или личности он није био равнодушан; није хтео да зна ни за какву конвенционалност. Отуда оно његово чудно држање у друштву, често тражење самоће. Али кад би се нашао међу друговима које воли и кад би говорио о предмету који га у том тренутку занима, тада би се или гушио од грчевитог смеха, или би буктао од гнева.У оба случаја - или кад се смеје или кад се љути - био је неодољив."
Поводом годишњице пишчевог рођења, 11. новембар (по старом календару)1855. године, испричаћемо анегдоте из његовог живота.
Радио Београд 1, 20.00
Коментари