Српски на српском

Страшно волим Шумановићеве „Берачице“. Стасите, јаке жене које носе корпе пуне грожђа. Једна седи и одмара се, две подижу корпе, а осталих девет носи. Не жале се. Ваљда зато што су на триптиху Саве Шумановића.

Стравично су јак утисак оставиле на мене јер знам да су Савине последње. Завршио их је 26. августа 1942. Два дана касније одвели су га да се никад више не врати. Падају ми на памет ужасно лепи Сарајлићеви стихови. Можда због '42. Или због њихових очију. То је страшно упечатљив моменат. Берачице гледају у небо, нека нешто каже, нека ћути.

Блиставе, чисте, чисте до чистоте. Чистих босих ногу у време кад се босом ногом не гази. Иза њих житно поље у време када жито не класа. Оне вуку оно што мушкарци носе. А у корпама ни зрна белог грозда. Само оно црно. Где је тај виноград у Срему који рађа само црно грожђе? Какав је то плод који ниједну мрљу није оставио као траг?

Стравично добра слика, тај Шумановићев берачки триптих.

Драмска уметница: Јадранка Селец

Уредник: Мирјана Блажић