Таласање - Пусти причу

Сликар, академик Владимир Величковић излаже пуних 6 деценија, од 1951. године. Од 1966. живи и ради у Паризу, а више од једне и по деценије био је професор на Бозару, париској Академији ликовних уметности. Члан је Француске академије уметности. Одликован је највишим француским признањем у области културе и уметности, орденом Витеза легије части.

Оснивач је "Фонда Владимир Величковић" из којег се додељује награда за цртеж младим уметницима. Излагао је широм света - само у протекле четири године у Бриселу, Паризу, Марсеју, Стразбуру, Луксембургу, Лисабону, Атини, Бечу, Пекингу. У Београду је, осим изложбе у Графичком колективу 2009, последњи пут излагао 2002. године у галеријама Српске академије наука и уметности и Удружења ликовних уметника Србије, у галерији "Хаос" и Француском културном центру. Са Владимиром Величковићем за Радио Београд 1 разговарала сам приликом његовог краћег боравка у Београду, а повод је била његова, како сам каже, до сада друга највећа изложба у уметничкој каријери. Осим о изложби, разговарали смо о и његовом уметничком статусу у Француској, о помоћи младим уметницима, о нашим затвореним музејима.

Повод за овај наш разговор је Ваша изложба која је одржана у Тулузу и, како сам ја чула, то је Ваша највећа изложба до сада.

Тачно је, то је изложба која је одржана у музеју у Тулузу, "Les Abattoirs", некадашњој кланици, што донекле кореспондира и са темом мојих радова. Највећа јесте, било је изложено око 120 експоната. Ретроспективног је карактера, и по обиму и по значају то је моја друга изложба таквог типа. Једна је била у Дизелдорфу, давне 1975.

Да бисмо слушаоцима дочарали, у питању је заиста велики простор.

Простор је огроман, нећу да Вас слажем, али негде имеђу три и четири хиљаде квадратних метара, подељен у два нивоа, што је мени јако одговарало да би се представила концепција саме изложбе, пошто смо се одлучили да буде тематска. Унутар тога је била испоштована хронологија, јер смо установили да су се неке теме у разним периодима мог рада понављале. Наравно, са свим могућим разликама које су се у међувремену догодиле. А и трећи параметар у целој тој причи је био веза цртежа и слике, спона која је апсолутно мени неопходна. Цртеж је, као што знамо, база, основица и окосница свега што је у сликама урађено. Поред тога, изложене су биле и три скулптуре у вареном гвожђу из 90-тих година, које су такође у вези директној са цртежима представљеним на самој изложби, тако да је то био један дијалог између свих тих елемената, а простор је дозвољавао да се то ефектно представи.

Када говоримо о изложби, оно што сам ја нашла у једној вести, је информација о броју посетилаца већ у првој недељи. То је занимљиво.

Није то прва недеља, то је било погрешно схваћена информација, јер је толико била невероватна. Мислим да сам ја тачно рекао, али је новинар то "растегао" на целу недељу. То је било 4. децембра, била је недеља. 2800 посетилаца било је само у том дану! У музеју је настала безмало паника, морали су да зову ватрогасце из обезбеђења да направе ред. Они су били потпуно затечени. Све укупно је било око 28 хиљада посетилаца у релативно кратом времену, за такву врсту изложби, која је трајала скоро два и по месеца. И ја сам јако изненађен тако великом посетом, а и музеј је био на неки начин обештећен бројем продатих улазица, јер је буџет за изложбу био доста значајан, око двеста педесет хиљада евра.

Тај детаљ са посетом мени је, наравно, причинио велико задовољство. Иначе, Тулуз је град који има врло развијену културну активност. Има и оперу, и позоришта, и оркестар, два-три музеја, а музеј у којем сам ја излагао заузима четврто-пето место у хијерархији француских музеја, представљајући више савремену, него модерну уметност.

Владимир Величковић већ четири и по деценије живи и ради у Паризу, али је све време на разне начине присутан и на нашој културној сцени. Прошле године је у жељи да помогне оснивању Тријенала графике учествовао у жирирању. Био је и члан жирија за избор пројекта реконструкције Народног музеја. А средства која добија као национално признање за изузетан допринос култури Србије, такозвану Националну пензију, улаже у фонд који је основао за награду за цртеж младим уметницима. Познат је по томе да помаже младим уметницима, па је и то била тема разговора. Нисмо, наравно, могли ни да заобиђемо наше затворене музеје.

Ви сте у пар наврата рекли да је млађим уметницима данас теже него што је то било раније, а с друге стране, и можда управо због тога, Ви покушавате да им помогнете. У том смислу је и награда коју Ви додељујете из свог Фонда за цртеж. На који начин Вам се чини да ти млади уметници у свим овим околностима сада могу да успеју и да достигну оно, што сте рецимо достигли Ви?

Било је више простора за акцију 70-тих, 80-тих година и било је мање кандидата за места која су се указивала. Сад има веома много људи који су кандидати, али места се нису умножила, тако да је за младе веома компликовано да се пробију до неке галерије, да им се изложе радови. Има разних манифестација, али оне ипак не омогућавају да се финансира тај број младих људи који излазе из академија, из школа и који су итекако талентовани и заслужују већу пажњу. Тако ти млади људи не могу да се изборе. Има их који се сналазе, много мојих бивших студената се негде снашло и некако граде свој пут, али тај пут, чини ми се, ретроспективно гледано, био је много, много лакши када сам ја почињао.

Када говоримо о помоћи, наравно, она би требало да дође и од државе на посредан или непосредан начин. Оно што свакако уметницима не иде на руку то је можда мањак галерија и, када говоримо о нашој средини, затвореност музеја.

То што су музеји затворени прави је скандал који ће ово друштво, ја мислим, скупо да плати, пре свега што се тиче васпитавања генерација и генерација које нису крочиле у музеј. Ово што се дешава са два главна музеја у држави и чак, чини ми се на Балкану, са тим богатством онога што имају, мислим да би се морало под хитно решити. Новац којим би требало да се финансира њихова реконструкција може да се нађе. Нећу да кажем да је то небрига власти за културу, да је то разлог, али ми се чини да су, ипак, на неки начин, одговорни и да би требало у сваком случају учинити напор. Има начина, ја мислим то нису неке велике суме. За реконструкцију Народног музеја предвиђен је буџет од 20 милиона евра. То је за једну државу могуће, чак и за неку мању од ове наше. Више је то инертност власти. То није чак ни ствар Министарства за културу, иако и они чине власт. Чини ми се да би требало деловати са више страна, јер је то ипак велика срамота да једна држава, оваква каква је, са свим оним што има, није у стању да то и покаже, не само нама, што је ипак најбитније, него и оним људима који долазе са стране. Ја сам, рецимо, имао контакте са људима које сам доводио да излажу овде у Београду, питају за музеј, ја им причам причу да је у реконструкцији, али не смем да им кажем да је у реконструкцији већ десет година! То је и елеменат који би требало апсолутно узети у обзир и када су предстојећи избори у питању, када се излази са некаквим програмима. Избори у Француској ће вероватно бити у исто време као и ови наши, али се тамо говори о култури у програмима кандидата за председника. Ја мислим да нисам ништа чуо да се о култури овде говори, не знам какав је систем тих кампања, али би требало тај културни део на неки начин укључити и дати му већи значај.

Сада сте говорили о Народном музеју, али Музеј савремене уметности, који такође не ради из истих разлога, реконструкције, има још и нешто више, он заправо треба да буде сцена на којој ће се савремена уметност презентовати. Дакле, ми као да немамо савремену уметност, јер то је препуштено једном, ипак, малом броју галерија за Београд.

Што се тиче Музеја савремене уметности, чињеница је да ми имамо изванредних аутора, имамо и много младих људи који су на неким сценама и виђени и признати, али су у немогућности да то на једном музејском нивоу покажу, зато што је музеј једноставно - затворен. То је велики мањак, празнина и ту се, такође, нешто мора урадити. Постоји велики број текстова који се појављују у новинама, у којима се безмало вапи да се музеји отворе, али ја не знам какви су одговори. Не знам како се овде размишља и какве ко има амбиције, али мислим да би требало укључити људе, неке нове капиталисте, да помогну културу, да свој интерес не базирају само на, како ја кажем, примитивном капитализму. У културу улагати је једна света дужност! Заборавимо јахте, базене, аутомобиле и виле. Према томе, чини ми се да ти људи, који су моћни и имућни, на неки начин треба да учествују у финансирању културе, јер то је оно што остаје. Једини такав пример је Музеј Цептер у Београду, али то није довољно! Цептери улажу у културу - позориште, оперу, издавачку кућу, али зашто други не следе тај пример? Музеји у Америци, на пример, не финансирају се из Министарства за културу, мислим да и немају такво министарство, већ је то све приватна иницијатива. За узврат, људима који евентуално уложе у културу, треба дати неко признање. Кажем, понављам, има људи за које чујем да имају могућности. Зашто они не би на неки начин спонзорисали један део, не целу обнову музеја, али да се на неки начин удруже, да скупе неку суму, па ће држава да дода то што недостаје. За то би могло да им се на неки начин ода признање и да се тако стимулишу. Конкретно, у случају ова два музеја, да им се да одређени статус, или да им се да - шта ја знам - Карађорђева звезда, ако треба! Чини ми се да је то могућност која би била ефикасна.

Почели смо разговор Вашом изложбом у Француској. Можемо ли да најавимо и Вашу изложбу у Београду?

Договорили смо се за изложбу у Београду, у Српској академији наука и уметности, у септембру. Надам се да се неће испречити нека немогућност да до те изложбе и дође. Чини ми се да је то углавном договорено и фиксирано, чак можда и тачан датум, 19. септембар.

Да ли би то били неки нови радови?

То би били радови од претходне изложбе до данас.

Пре те изложбе коју ће видети публика у Београду, имаћете још једну изложбу, опет потпуно на неком другом крају света...

Да, у Музеју модерне уметности у Хавани. А онда, после те изложбе у Хавани, имаћу изложбу у Словењ Градецу и, ако све иде по плану, негде од јула у Сплиту. Тако да се враћам... Покривам, под знаком навода, бившу Југославију.

Са Владимиром Величковићем разговарала Љиљана Мандић.