Cepanje interneta i kako Veliki brat uvek dobije ono što želi

Avgustovske izvršne naredbe Donalda Trampa o zabrani Tik-Toka i mobilne aplikacije Vi-Čet, zajedno sa velikom diplomatskom inicijativom Stejt departmenta za "čisti" internet unutar SAD, samo su najnoviji znaci da će nekada otvoren, globalni internet polako biti zamenjen sa 200 nacionalno kontrolisanih odvojenih mreža, piše komunikacioni stručnjak Rodžer Koheti u autorskom tekstu za portal "Hil".

I dok ti odvojeni američki, kineski, ruski, australijski, evropski i drugi interneti mogu da odluče da imaju neke međusobne sličnosti i veze, zakoni na koje utiču nacionalne politike će ih polako odvlačiti sve dalje jedne od drugih dok grupe moćnika u svakoj od zemalja lobiraju na osnovu unutrašnjih interesa.

Štaviše, prema njegovim rečima, verovatno nećemo morati mnogo da čekamo dok ne vidimo pojavljivanje globalnog alternativnog interneta.

Koheti objašnjava da su se neke od ovih nacionalnih dezintegracija interneta već desile, dok je otvoreni globalni internet iz 90-ih postepeno od 2005. prerastao u glavni domen ratovanja, informisanja, špijuniranja, politike, propagande, bankarstva, trgovine, zabave i obrazovanja.

„Proces stvaranja stotina pojedinačnih, nacionalnih mreža je spor jer globalni internet, mreža svih mreža, nikada nije osmišljen tako da prepoznaje nacionalne granice i zato što su Sjedinjene Države uvek bile otvoreni neprijatelj fragmentisanog interneta. Oba ova uslova su se promenila“, navodi Koheti u tekstu za Hil.

Pojednostavljeno rečeno, prethodnik interneta – DARPANET američkog ministarstva odbrane, osmišljen je da bi dozvolio potpuno drugačijim kompjuterskim mrežama da se povežu jedna sa drugom ubacivanjem između njih kapije koja pretvara svaki od jezika tih mreža u zajednički internet jezik, nazvan internet protokoli.

Ideja iza tog koncepta bila je ta da ne moraju sve kompjuterske mreže da koriste isti jezik, već su to morale da rade tek na kapiji, koja je onda preusmeravala svakoga na svakoj mreži ka svima na svim drugim mrežama.

Pošto kompjuterske mreže inherentno ne prepoznaju i nije ih briga čiji je koji grad, provincija ili država u kojoj se nalazi njihov korisnik - ta tehnologija nije dizajnirana da u obzir uzme nacionalne granice.

Takav vid komunikacije je u potpunom kontrastu sa medijskim i telekomunikacionim kućama, koje su u osnovi nastale uz dozvolu nacionalnih vlada unutar država, a onda su vlasti dalje dozvoljavale grananje i međupovezanost svojih nacionalnih mreža, od kojih su i sve bile pod suštinskom kontrolom države.

Koheti kaže da je važno napomenuti da globalni internet kontrolišu firme i neprofitabilni subjekti pod jurizdikcijom vlade SAD. Na potezu od oko 1.500 kilometara, od San Dijega do Sijetla, Koheti objašnjava da se nalazi većina najvećih kompanija koje posluju na internetu ili kontrolnih službi.

Imajući to u vidu, dok Amerikanci čine 310 miliona od 4,3 milijarde korisnika interneta (oko 8 odsto), američke vlasti imaju kontrolu nad više od 70 odsto korisnika.

Veliki vatreni zid Kine

Milijarde dolara ulaganja i više od deset godina bilo je potrebno Kini da pokaže da inherentno nenacionalnom prirodom interneta može da se upravlja kroz tehnička i zakonska sredstava nazvana "Velikim vatrenim zidom Kine".

Najmnogoljudnija zemlja na svetu stvorila je sopstveni internet, koji je drugačiji od globalne mreže na koju je veći deo sveta navikao, pa tako primera radi nema Gugla, Fejsbuka ili Tvitera.

Koheti smatra da je kinesko ovladavanje sposobnošću da kontroliše internet unutar svojih granica, koje je trajalo od 2005. do 2018. godine, pokazalo drugim zemljama da je to, iako skupo – moguće.

Ta lekcija, kako kaže, nije prošla neopaženo u Rusiji, Iranu, Australiji, Turskoj, Saudijskoj Arabiji, EU i mnogim drugim državama, koje su počele da razvijaju sopstvene zakonske okvire i tehnološke mogućnosti da kontrolišu sadržaj na internetu unutar svojih granica.

Zakonska i tehnološka nacionalizacija tokom prethodne decenije značajno je pomogla nacionalnim vladama da uvide da zapravo i nije toliko teško odseći internet unutar njihovih teritorija.

Macola pristup

Postoji i drugi pristup kontrole interneta u odnosu na kineski, a to je "macola" pristup. Pristup internetu preko pametnih telefona omogućio je vlastima da jednostavnim gašenjem signala na komunikacionim predajnicima mogu da efikasno ugase pristup internetu u domenu tog tornja.

Rezultat je taj da zemlje koje ne mogu da priušte "veliki vatreni zid" imaju mogućnost da prosto ugase internet u svojoj teritoriji, a tome su pribegavale mnoge države, od Indije do Zimbabvea.

I tako je prvobitna otvorena globalna priroda internet usluga polako počela da postaje ograničavana nacionalnim kontrolama, ali samo uz veliki trošak ili korišćenjem macole.

Cepanje interneta

Sledeći veliki korak u ovom procesu će još više podići uloge. Izvršni direktor "Gugla" Erik Šmit predvideo je 2018. godine da će se globalni internet pocepati na dva dela - onaj predvođen SAD koji će koegzistirati sa novim kinesko-ruskim internetom.

Koheti dodaje da Šmitovo predviđanje neće biti iznenađenje nikome ko je pratio dešavanja oko kineske incijative Pojas i put ili zvanično proklamovanog državnog cilja da igra vodeću ulogu u informacionim i komunikacionim tehnologijama.

„Prvi veliki korak u uvođenju novog, kinesko centričnog interneta možda je napravljen prošle godine kada je Kina pred Telekomunikacionom unijom UN-a predložila novi tip protokola koji bi povezao mreže na sličan, ali suštinski različit, način od onog na koji sadašnji internet protokoli to čine. Ubrzo nazvan Kineski novi Aj-Pi (internet protokol), predlog je subjekat velikih kontroverzi, a nacionalne vlade i kompanije još odlučuju kako da reaguju na njega“, piše američki komunikacioni stručnjak.

Bilo da novi kinesko-centrični internet bude zasnovan na seriji novih protokola ili jednostavno na nizu novih internet domena i brojeva, veoma je verovatno da će taj alternativni, u odnosu na globalni i otvoreni, internet omogućiti nacionalnim vladama daleko više kontrole nad onim šta se dešava unutar njihovih granica, smatra Koheti.

Prema njegovom mišljenju, takva mogućnost će sasvim sigurno privući priličan broj vlada da pristupi inicijativi, poput Rusije, Irana, a možda Turske i Indije. Zajednička tržišna moć tih zemalja učinila bi da veoma teškim da bilo koja globalna kompanija izbegne taj novi medijum.

Verovatni rezultat bila bi dva paralelna globalna mrežna sistema, baš kao što je Šmit manje-više predvideo.

Promena plime i "čišćenje" mreže

Doskora su Sjedinjene Države bile moćna sila koja se protivila nacionalnim kontrolama internet sadržaja i protoka na svojoj teritoriji. "Slobodan protok informacija" decenijama je bio kamen temeljac američke politike prema internetu, mada bi kritičari rekli da je lako SAD da zauzme takav stav kada skoro sve informacije sa interneta teku kroz njihove ruke.

Međutim, 2020. godine vidi se dramatična promena u američkoj međunarodnoj internet politici. Kroz inicijativu "čista mreža", američka vlada pokušava da "spreči osetljive korisničke lične informacije i vrednu intelektualnu svojinu kompanija da budu skladišteni i procesuirani na klaud-sistemima stranih neprijatelja", navodi Koheti.

Zbog toga se i došlo u direktan sukob sa kineskom mrežom "Tik-Tok" i aplikacijom "Vi-Čet".

Novi pristup i incijative pokazuju čvrstu odlučnost američkih vlasti da kontrolištu sadržaj na teritoriji SAD. Koheti napominje i da je takva kontrola suštinski drugačija od zabranjivanja sadržaja na internetu jer krši međunarodne i domaće zakone, poput seksualnog predatorstva ili kršenja autorskih prava.

„Ne, novi pristup se zasniva na pretpostavci da nacionalne vlade imaju pravo da biraju i proglašavaju koji sadržaj je dozvoljen, a koji nije unutar državnih granica. Ukoliko sada idemo ka svetu sačinjenom od nacionalno kontrolisanih interneta sa dve globalne međupovezane mreže, jedna predvođena SAD i druga na čelu sa Kinom, najverovatnije će većina globalnih poslovnih subjekata i vlada hteti da učestvuje u njima, a korisnici će morati da se povinuju hteli to ili ne“, zaključuje Koheti.

O autoru:

Rodžer Koheti bio je viši rukovodilac u "Komsatu" (Communications Satellite Corporation) od 1981. do 1994. Takođe je upravljao javnom internet politikom Aj-Bi-Ema od 1994. do 2000. godine, a nakon toga obavljao najviše funkcije u kompanijama "VeriSign" i "CompTIA".

Službovao je u državnom komitetu Stejt departmenta za međunarodnu komunikaciju i informacionu politiku tokom mandata Džordža Buša Mlađeg i Baraka Obame, kao i u mnogim savetodavnim telima UN-a. Autor je knjige "Mobile Satellite Communications Handbook".

div id="adoceanrsvdcfhklggd">