Pojam slobode posle Hladnog rata

Suočeni s nepoznatim, ukrcali smo se na velike misli u stilu: "Da li je ovo što vidimo ispred sebe kraj istorije?" Ili: "Šta je ostalo od Levice?" A onda je život išao dalje i mi smo se vratili na male misli. Pažnja Evrope okrenula se ka konstrukciji amorfne Evropske unije. Američka pažnja okrenula se ka političkom islamizmu i fantaziji o stvaranju arapskih demokratija. Pažnja sveta okrenula se ekonomiji – "101 pitanje i odgovor". I tako, zbog tih i nekih drugih stvari, zaboravili smo na Hladni rat. To nam je izgledalo kao dobro rešenje.

Ali nije bilo. Iskreno rečeno, nismo ni blizu dovoljno razmislili o tome kako je taj rat završen, a posebno ne o intelektualnom vakuumu koji je on ostavio iza sebe. Ako ništa drugo, Hladni rat je delovao po principu intelektualnog fokusa, primoravao je na razmišljanje o tome zašto i kako je došlo do njega.

Dve velike ideologije koje su se tu suprotstavljale nisu pale s neba, njihovo poreklo moglo se pratiti dvesta godina. Sada kad su nestale, očekivali bismo da stvari postanu jasnije. Istina je suprotna – one su sve neprozirnije. Nikad posle kraja Drugog svetskog rata, možda čak ni posle Ruske revolucije (1917) politička misao na Zapadu nije bila tako plitka i bespomoćna kao danas.

Mi osećamo da naša društva prolaze kroz dramatične promene, ali svejedno nam nedostaju koncepti, čak i rečnik da bismo opisali promene. Veza između stvari i reči je presečena. Kraj ideologije je stigao, ali se oblaci svejedno nisu podigli. Naprotiv, spustila se magla, tako gusta da ne vidimo čak ni ono ispred nosa. Našli smo se u nečitljivom vremenu.

Šta je, ili šta je bila ideologija? Rečnici je definišu kao "sistem" ideja i verovanja koji motivišu ljudske političke akcije. Ali ta je metafora nezadovoljavajuća. Svaka aktivnost, ne samo politička, zasniva se na idejama i verovanjima. Ideologija u stvari radi nešto drugo: Ona nas drži u šaci time što nam pokazuje začarane slike realnosti. Da nastavimo sa optičkim metaforama: Ideologija zauzima neizdiferencirano vizuelno polje i gura ga u fokus, sa već apriorno uspostavljenom relacijom objekata.

Političke ideologije rođene iz Francuske revolucije bile su izuzetno potentne zato što su bile nošene pokretnim slikama jasnih kontura. Da objasnim: Francuska revolucija je donela impresiju da je to smislena stvarnost izronila iz difuzne prošlosti i povela čovečanstvo ka konačno razumljivoj budućnosti.

Dva velika narativa počela su da se bore za prevlast u Evropi, ubrzo i u svetu: jedan progresivni koji kulminira u oslobađajućoj revoluciji (levica) i drugi apokaliptični koji traži povratak prirodnom poretku i restauraciji (konzervativizam).

Levica i desnica, iz Biblije u parlament

Ideološki narativ evropske levice bio je mešavina između okovanog Prometeja i muke Isusove. Za čovečanstvo su mislili da je jednako bogovima ali, kroz istoriju, religiju, hijerarhiju, vlasničke odnose i klasnu svest naterano da crnči u kamenolomu. Milenijumima tako je i bilo, dok se čudo inkarnacije nije ovaplotilo u 1789. godini, a duhovi slobode i jednakosti postali krv i meso. Problem: Spas nije sledio. Kao što su sledbenici Isusa morali da se potrude kada je postalo vidljivo da se njegov povratak na zemlju odlaže, tako je i levica devetnaestog i dvadesetog veka razvila revolucionarnu apologetiku da bi nekako opravdala razočaranje istorije.

Jedno od takvih opravdanja je bilo: Da, Francuska revolucija je propala u teroru i napoleonskom despotizmu, ali je svejedno pripremila tlo za panevropske revolucije 1848. Te su revolucije opet, bile kratkog veka, ali su svejedno pripremile tlo za Parisku komunu. Pariska komuna je, istina, trajala svega nekoliko meseci, ali je zato pripremila tlo za Februarsku, pa onda Oktobarsku revoluciju 1917, potom i za Staljinov teror. Ali posle Drugog svetskog rata, revolucija je krenula na hodočašće u Kinu i po Trećem svetu, globalizujući usput bitku protiv kapitalizma i imperijalizma. A onda je došla Kambodža i muzika je zaćutala.

Za sve to vreme, kontrarevolucionarna desnica u Evropi, iako politički mnogo jača u devetnaestom veku, nije uspela da ponudi ni blizu tako atraktivni narativ kao levica. Stvorena kao reakcija i pod prisilom, bila je slabo čitljiva i motivaciono siromašna. Ali u trenucima krize mogla je da bude vrlo privlačna. Priča koju je ona pričala bila je mešavina jevrejske legende o Golemu i hrišćanske apokalipse. U najpoznatijoj verziji priče o Golemu, rabin gurne u usta glinene figure komadić papira na kome stoji božje ime, na šta figura oživi i počne da se buni po jevrejskom getu, sve dok joj rabin ne izvadi ceduljicu iz usta.

Ako uzmemo da Golem predstavlja "le peuple" (narod, treći stalež), ceduljica i tekst na njoj Voltera i Rusoa, a destrukcija geta – teror Francuske revolucije, onda smo se približili misaonoj konstrukciji kroz koju konzervativna desnica vidi svet.

Prema legendi, rabin je ukrotio Golema. Snage reakcije pak, nikada nisu ukrotile snage revolucije u devetnaestom veku. Kako bi i mogle – snage revolucije su sa sobom donosile i naučni, ekonomski i tehnološki napredak. Železničke pruge su ispresecale devičanske pejzaže; tamo gde su nekad bila sela i imanja, izrasli su gradovi, tamo gde su bile farme, izrasle su fabrike. Sekularne škole zamenile su religiozne, neobrijani političari došli su na mesto vojvoda i erlova, a seljaci su pretvoreni u masu mučeničkog radništva.

Kako je devetnaesti vek odmicao, san romantične desnice o restauraciji drage i svetle prošlosti pretvorio se u noćnu moru apokaliptične desnice, uverene da se kreće dolinom suza. A kada je još "nemoguća" Ruska revolucija postala uspešna, a marksizam od sekte postao uticajna globalna snaga, lice Antihrista bilo je otkriveno za sve da ga vide. Konačni obračun levice i desnice je počeo. U njega su uskočili i nacionalni spasioci koji su svojim narodima vladali gvozdenom motkom, "praveći vino u presi besa i ljutnje Boga Veličanstvenog" (Apokalipsa, 19, 15). Našli smo se u mislenoj konstrukciji fašista.

Pobegla ideologija, traži se pošteni nalazač

Danas govoriti o takvim stvarima je kao da pokušavate da oživite izgubljeni svet. Na primer: samo probajte sa današnjim studentima – američkim, evropskim, čak i kineskim – da prenesete svu dramatiku političkog i intelektualnog života od Francuske revolucije 1789. do kraja Hladnog rata 1989. i doživećete sebe kao slepog pesnika dok peva potonuloj Atlantidi.

Fašizam je za njih "radikalno zlo" i kao takvo nedostupno racionalnom diskursu: kako se razvio i zašto se dopadao milionima, za njih je misterija o kojoj se ne može smisleno razgovarati. Komunizam, iako je predstavljao "toliko dobrih stvari", takođe nema mnogo smisla, posebno kada se u obzir uzmu sve one nade koje u početku ulagane u Sovjetski Savez.

Današnji mladi naprosto ne osećaju psihološki impuls ideologija, pa prema tome i ne mogu da zamisle postojanje svesti koja bi uopšte bila prijemčiva za ideološku motivaciju. Lakše im je da se užive u mentalni kosmos Avgustinove "Ispovesti", nego u političke novele Fjodora Dostojevskog ili Džozefa Konrada.

Recimo da je vreme ideologija prošlo – bilo je logično očekivati kako će ljudski um sada biti slobodan da istražuje suptilne i neočekivane interakcije između političkih, ekonomskih i kulturnih sfera modernih društava. Ali, ko bi rekao da će sa ideologijama nestati i sama želja za saznanjem – a jeste.

To nije način na koji leva levica vidi stvari. Po njoj, vreme ideologija nikada nije prošlo. Po njoj, "hegemonistički pogled na svet" je stao na mesto gde su pre bili fašizam i komunizam. Amerikanci zovu taj "hegemonistički pogled na svet" demokratskim kapitalizmom i oduševljeni su njime; Evropljani ga zovu neoliberalizam i očajni su zbog njega. On je neka vrsta univerzalizma u praksi: koncept demokratije plus ekonomski rast.

Ali ja bih otišao korak dalje. Proces socijalne liberalizacije koji je počeo u nekoliko zapadnih zemalja 60-ih godina prošlog veka, nailazi danas na sve manji otpor obrazovanih elita širom sveta. Njegovim uticajem stvorena je nova kulturna konstrukcija: Pravo na individualno samoodređenje dobilo je primat nad tradicionalnim socijalnim vezama. Pravo na individualno samoodređenje dobilo je status kulturnog aksioma. Naravno da je bilo žestokog otpora tom razvoju, čak i na Zapadu. Ali, van islamskih kultura, gde teološki principi i dalje imaju socijalnu snagu, sve je manje i manje argumenata protiv.

Nedavno neverovatno brzo prihvatanje homoseksualnosti i gej brakova u mnogim zapadnim zemljama – istorijski gledano transformacija tradicionalnog morala bez premca – kaže o našem vremenu više nego bilo šta drugo.

A kaže nam: Mi živimo u vreme libertarizma. Ali to nije zato što demokratija napreduje (naprotiv, ona nazaduje u mnogo čemu), ili zato što su blagoslovi slobodnog tržišta pokrili ceo svet (naprotiv, imamo novu klasu osiromašenih), ili zato što sada svi mi možemo da radimo sve što nam je volja (ranije ili kasnije želje se sudaraju).

Ne, naše vreme je libertarističko: sve ideje, verovanja ili osećaji koji su pre kočili zahteve za punom individualnom autonomijom, sada su atrofirali. O tome se nisu vodile javne debate i nisu održavali referendumi. Otkako se Hladni rat završio, našli smo se u svetu u kome svako propagiranje slobode u jednoj sferi automatski propagira slobodu u drugoj, bez obzira na to želeli mi to ili ne. Jedina sloboda koju gubimo je sloboda da izaberemo tip slobode.

Demokratija ili potop 

Ali libertarizam nije ideologija u uobičajenom smislu. To je dogma. Važno je razumeti razliku između ideologije i dogme: ideologija želi kontrolu nad istorijskim snagama koje formiraju društva, ali je spremna da uloži nešto truda kako bi najpre razumela prirodu tih snaga. Velike ideologije devetnaestog i dvadesetog veka bile su upravo to, radne i željne učenja, i više nego što nam se to sviđalo.

Kako su bile intelektualno "totalitarne", bilo je razumljivo i da su proizvodile politički totalitarizam. Naš libertarizam funkcioniše na drugi način: vrhunski je dogmatičan i kao svaka druga dogma zaslepljuje, ali ne diskutuje. Ta dogma počinje sa bazičnim liberalnim principima: Poštovanje individualnosti, supremacija principa slobode, generalna sumnja prema državnim vlastima, tolerancija. Nakon toga, ne zna šta bi dalje. Nema dalje. Zato što ona ne zna koji je "ukus" realnosti, ne poseduje intelektualnu radoznalost, nije je briga kako smo došli dovde ili kuda idemo.

Ona je nova na svetu, nema istoriju. Ne postoji sociologija ili psihologija libertarizma, ili libertarijska filozofija istorije. Niti, strogo govereći, postoji libertarijska politička teorija, zato što libertarizam ne razvija institucije i nema šta da kaže o esencijalnoj i produktivnoj tenziji između individualnih i kolektivnih ciljeva. Dogma libertarizma nije liberalna u onom smislu koji bi je prepoznali Monteskje, Tokvil ili Mil.

Oni je ne bi doživeli u političkim, već naprotiv – u religioznim terminima, kao Luterovu sola fide: dajte pojedincu maksimalnu slobodu u svakom aspektu i sve će biti dobro. A ako ne, pereat mundus.

(Reference luteranskog protestantizma: sola fide = samo vera spasava; Fiat iustitia et pereat mundus = nek vlada (božja) pravičnost, pa makar svet propao).

Jednostavnost libertarijske dogme dobro objašnjava kako to da su ljudi koje inače ništa ne spaja postali njeni vatreni sledbenici: mali vladini fundamentalisti američke desnice, anarhisti evropske i latinoameričke levice, proroci demokratije, apsolutisti građanskih sloboda, krstaški vitezovi ljudskih prava, evangelisti neoliberalnog ekonomskog rasta, podivljali hakeri, naoružani fanatici, producenti porno-industrije i ekonomisti Čikaške škole.

Dogma koja ih ujedinjuje je implicitna i ne traži elaboraciju: ona je mentalni modus, raspoloženje, atmosfera, pretpostavka – ono što se pre, bez želje za uvredom, zvalo "predrasuda". Održavati ideologiju, zahteva rad, zato što političke transformacije jedne ideologije uvek ugrožavaju njenu plauzibilnost.

Teorije se moraju negovati, potkresivati, revizije revidirati. Samim tim što ideologije samouvereno tvrde da one znaju kako svet treba da izgleda, one rađaju i provociraju kritičare. Dogma to ne čini, ona ne objašnjava, nju nije briga da li poseduje intelektualni integritet ili ne. I zato je naše vreme neprozirno, nečitljivo vreme.

Kraj razumljivosti

Istorijski gledano, Amerikancima je jednostavnije da žive u demokratiji nego da je razumeju. Oni gledaju na demokratiju kao univerzalnu aspiraciju, kao da im ona pripada po pravu rođenja. Ili, kao da je to nešto što se kupi sa ulice, a ne retka forma vladavine koja iza sebe ima dve hiljade godina neujednačene istorije, u kojoj se demokratija gledala kao primitivna, nestabilna i potencijalno tiranska forma. Od klasične antike demokratija je smatrana nepopravljivo lošom formom vladavine, da bi tek u devetnaestom veku postala potencijalno dobra, najbolja moguća tek posle Drugog svetskog rata, a jedina legitimna tek od završetka Hladnog rata.

Američka politička nauka pati od iste vrste amnezije. Za vreme Hladnog rata, akademici koji su bili uvereni u apsolutnu i jedinstvenu dobrotu demokratije kao forme vladavine, napustili su tradicionalne studije nedemokratskih formi vladavine, kao što su monarhija, aristokratija, oligarhija i tiranija i umesto toga počeli da prave razliku duž jedne jedine linije: demokratija (dobro) – totalitarizam (loše).

Akademske igrice odvijale su se oko dileme gde staviti "ostale" autoritarne države (Da li je Frankova Španija desnija od Suhartove Indonezije, ili obratno?).

Taj način razmišljanja stvorio je plodno tlo za naivnu pretpostavku da će odmah posle kolapsa Sovjetskog Saveza sve zemlje po prirodnom automatizmu početi da prelaze iz diktatorskih i autoritarnih režima u demokratiju. Tranzicija po principu magnetske privlačnosti. Ta vrsta samouverenosti je sada isparila, i naši politikolozi su kao shvatili da ispod plašta demokratskih izbora uspevaju različite biljke.

Ali opet se oni drže svoje male linije i pišu članke o "izbornom autoritarizmu", "kompetitivnom autoritarizmu", "pseudodemokratijama", "demokratskim fasadama", "slabim demokratijama" i "hibridnim režimima".

Američka svetska politika: Ili sa štitom, ili na njemu

U umovima američke političke i novinarske klase, postoje samo dve političke kategorije: demokratija i tragedija. Ako se podrazumeva da je demokratija jedina legitimna forma političke vladavine, onda se naravno sve drugo pojavljuje pod formom biblijskog potopa.

Nesposobni, ili nevoljni da shvatimo razliku između čitavog niza formi današnjih nedemokratija, mi Amerikanci se odlučujemo da govorimo o njihovom "bilansu ljudskih prava" koji nam otkriva mnogo manje nego što mi mislimo. Recimo Fridom haus, trust mozgova koji promoviše demokratiju širom sveta. Ova organizacija je autor uticajnog godišnjeg izveštaja "Sloboda u svetu" koji tvrdi da je moguće kvantifikovati stepene slobode u svakoj zemlji.

Svaki režim dobije ocenu na osnovu različitih faktora (pravo na političku participaciju, građanska prava, sloboda štampe i slično). Nakon toga se ti brojevi komponuju u jedinstveni indeks koji služi kao pokazatelj je li pojedina zemlja "slobodna", "delimično slobodna" ili "nije slobodna".

Dokument se čita kao izveštaj sa berze: "...to je sedma godina zaredom u kojoj zemlje deficitne demokratije nadilaze po broju one sa suficitnim momentima." Prošle godine čitaocima je vrlo samouvereno poslužena konstatacija "kako su najvredniji dobici za slobodu" u 2012. ostvareni u Egiptu, Libiji, Burmi i Obali Slonovače. Pa s kim su to oni razgovarali?

Istina je da milijarde ljudi neće živeti u liberalnim demokratijama za vreme naših života, ili života naše dece, ili njihove dece – ako ikad uopšte. Nije to samo zbog kulture – tu su još i etničke i religijske razlike, nepismenost, ekonomske nepravde, nerazumne nacionalne granice povučene od strane kolonijalnih sila... lista je duga.

Bez vladavine prava i poštovanja ustava, bez profesionalne birokratije koja svima daje jednaki tretman, bez potčinjavanja vojske civilnim vlastima, bez transparentne ekonomije, bez socijalnih normi koje podržavaju civilni angažman – bez svega toga moderna liberalna demokratija nije moguća. Prema tome, jedino razumno pitanje u odnosu na današnje nedemokratije postaje: Koji je plan B?

Plan B: Povratak u školsku klupu

Ništa ne odslikava bankrot današnjeg političkog mišljenja više od naše nespremnosti da postavimo to pitanje – za levicu, ono miriše na rasizam, za desnicu na defetizam (za neoliberalne perjanice, na oboje). Jedini izbor koji nam pada na pamet je onaj između demokratije i potopa: ili pokušavamo da silom transformišemo nedemokratije (američki stil), ili se držimo besmislene nade (evropski stil) da će ugovori o ljudskim pravima, humanitarne intervencije, sankcije, projekti NVO-a i blogeri sa pametnim telefonima napraviti posao.

To su dve temeljne iluzije koju dele Sjedinjene Države i Evropa. Sledeća Nobelova nagrada trebalo bi da ode u ruke mislioca ili političara koji bi razvio model konstitucionalne teokratije dajući muslimanskim zemljama prepoznatljivu sliku, ali istovremeno ograničavajući religiozno pravo. Svet ne bi postao demokratskiji, ali bi bio mirniji.

Takva nagrada neće biti data, i to ne samo zbog toga što ta vrsta mislilaca ili lidera ne postoji. Da bi se uopšte prepoznao takav razvoj, trebalo bi najpre napustiti dogmu da je sloboda pojedinca najveće i najviše političko dobro u svakoj prilici i na svakoj geografskoj širini. Trebalo bi prihvatiti ideju da Zapad mora da trguje, a ne da diktira.

Na neki uvrnuti način počinjem da razumem one američke službenike koji su vodili okupaciju Avganistana i Iraka pre deset godina i smesta počeli da uništavaju postojeće političke partije, vojske i tradicionalne institucije. Razlog za tu vrstu temeljnog idiotluka nije bila američka arogancija ili naivnost – iako je bilo i dosta toga. Oni naprosto nisu mogli da misle u alternativama: samo demokratija, hitno, odmah i na licu mesta, do Božića sam u Montani.

Kako bi i mogli – niko ih na to nije pripremio. Kome bi se oni okrenuli? Koje knjige bi pročitali? Na koji model bi se oslonili? Jedino što je njima u glavi je primarna direktiva: napravi nacrt novog ustava, uspostavi parlament i predsednički ured, raspiši izbore. I posle toga – potop.

Epoha libertarizma je nečitljiva epoha. U njoj su rođene nove vrste arogancije, koje se razlikuju od onih što su ih pokazivali stari politički mislioci. Naša arogancija se sastoji u tome da mislimo kako više ne moramo da razmišljamo, da obraćamo pažnju, ili tražimo kontakte s drugima; dovoljno je da se držimo svojih "demokratskih vrednosti", ekonomskih modela, verujemo u individuu i sve će biti dobro.

Zato što smo bili svedoci neugodnih scena intelektualnog pijanstva, postali smo samozadovoljni apstinenti distancirani od istorije i nepripremljeni na izazove koje nam je ona stavila pred vrata. Kraj Hladnog rata uništio je ono malo vere u ideologiju koja je još postojala na Zapadu. Ali izgleda da je s njom uništena i naša želja da uopšte razumemo stvari.

Mi smo intelektualno abdicirali. Libertarijska dogma okreće naše politike, ekonomije i kulture na glavu. Niti to vidimo, niti se borimo protiv toga, samo postajemo još više egocentrični i nezainteresovani nego inače. Svet koji pravimo vlastitim rukama je udaljen od nas kao najdalja crna rupa. Nekad smo imali nostalgiju za budućnošću. Sada patimo od amnezije prema današnjici.

Prevela Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča.