Osamnaesta decenija šabačkog pozorišta

Šabac je početkom 19. veka bio predvorje Evrope u kojem se okupljala intelektualna elita. Mnoge "novotarije" građani Srbije prvi put su videli u Šapcu - muzičku družinu, klavir, fijaker, bolnicu, apoteku, a potom i pozorište.

Kada je o Petrovdanu 1832. seoski učitelj, Ignjat Vasić, u Nakučanima pripremio prvu predstavu "Žertva Avramova", koja je u podne okupila mnogo sveta, niko nije pretpostavio da je to početak bogate istorije šabačkog pozorišta.

Prvo "teatralno predstavljenije" Šabac je imao 1840. godine. Pred Božić, profesor Damjan Marinković pripremio je Sterijin komad "Svetislav i Mileva" koji je u zgradi Šabačke gimnazije odigran dva puta.

Važan kulturni događaj "Serbske novine" ovako su opisale:

"I prvo i drugo veče grad je bio osvetljen. Činjeno je živo i redovno predstavljenije ovo, tako da je svaki zritelj voshićen bio. Jednom reči, preko naših očekivanja delo je ovo dobro izašlo a radosno pljeskanje ruku osvedočilo je opšte odobravanje i radost zritelja."

Prvo profesionalno pozorište pre više od veka

Od nastanka, ljubav Šapčana prema umetnosti scene nije prestajala. Prvo profesionalno pozorište Šabac je imao 1906. a predstave su se izvodile u kafanama "Velika kasina", "Evropa" i "Pariz". Iako je u Prvom svetskom ratu grad bio razoren a broj stanovnika prepolovljen, igralo se i u takvim uslovima.

Uprkos istorijskiim okolnostima, činilo se sve da se ne pokidaju niti, od osnivanja diletantskih grupa, sekcija i putujućih pozorišta, do profesionalnog ansambla. Tako je 1944. godine u Šapcu osnovano Narodno pozorište. Na inicijativu Teje Tadića, srednjoškolci - zaljubljenici u tetar postaće veliki glumci. Pored Branivoja Đorđevića, čarima scene predali su se Cane Firaunović, Branka Crnomarković, Zagorka Isaković, reditelj, Aleksandar Ognjanović.

"To je preko pedeset-šezdeset godina davanja i uzimanja, kada je u pitanju pozorište i porodica Isaković i Ognjanović, a ja sam drugo koleno i ovde sam od 1971. godine", kaže glumac Mladen Ognjanović. "Ponosan sam što sam deo istorije koja je zapisana i što će se
moje ime i ime mojih roditelja uvek pojavljivati."

U Šapcu je od 1948. godine stvarao i Boris Kovač, glumac iz prve generacije studenata Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, čije ime danas nosi godišnja nagrada za doprinos razvoju ove umetnosti.

"Mi smo ponosni na njegovu umetničku zaostavštinu", naglašava Hanibal Kovač, sin Borisa Kovača."Svakako je postao slavan svojim radom, svojim delima i svojim nagradama. Ne treba zaboraviti da je među prvim provincijskim glumcima koji je dobio Sterijinu nagradu,
naravno da ne prebrojavamo Joakima."

Petar Lazić priseća se svojih početaka i divljenja Raši Plaoviću, Dobrici Milutinoviću, Miri Stupici, Blaženki Katalinić. Imao je, kao što kaže i čast da igra sa Ljubišom Jovanovićem koga je poštovao iz više razloga.

"Tada sam gledao u njega kao u Boga", kaže glumac Petar Lazić. "Eto, posle sam se našao u pozorištu koje je nosilo njegovo ime. To je čovek koji je pedesetih godina, kada su se
gasila pozorišta u Srbiji, svojim ugledom uspeo da ga spase."

Zlatno doba šabačkog pozorišta

Bilo je to, prema navodima Jelice Vojinović, doba kada se od kolega imalo šta naučiti i na sceni i van nje. Svojevrsna škola života sa živim primerima lepog ponašanja.

Ljudi su se družili, voleli, poštovali, priseća se Jelica Vojinović, nekadašnja prvakinja Šabačkog pozorišta u penziji:

"Mali musketari, svi za jednog, jedan za sve. Tako smo živeli pričali puno. Ja ne mogu da kažem da smo bili najbolji, ali smem da tvrdim da smo najviše bili zajedno."

Zlatno doba šabačkog pozorišta počinje krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Za nepune dve decenije pripremljene su 102 premijere i dobijeno je 112 nagrada.

Predstave "Pivara" i "Srpski rulet" osvajaju publiku bivše Jugoslavije. "Ćelava pevačica" u režiji Nikite Milivojevića koja je doživela stoto izvođenje, 1994. godine proglašena je
za najbolju na festivalu u Temišvaru, a Ivan Tomašević, za najboljeg glumca.

U istoriji srpskog pozorišta, šabački teatar je ostavio neizbrisiv trag, smatra Dragana Bošković, dramaturg:

"Nekako u to vreme, smatrali smo ga Rojal Kortom jugoslovenskog pozorišta. Ovde su igrale velike zvezde, režirali su isključivo kvalitetni reditelji kao Nikita Milivojević, Kokan Mladenović, Aleksandar Đorđević. Ovde se imalo šta videti i naučiti."

U sezoni 1996/97. sve su predstave bile festivalske: "Tetovirane duše", "Mandragola", "Mrešćenje šarana", "Buzdovan", potom i "Luda noć u hotelu Jugoslavija". Statueta Jovanče Micića iz Jagodine, svake sezone putuje u Šabac. Grad je tih godina živeo za pozorište a imao je i svoj festival.

"Sve te događaje prenosila je vaša televizija, tako da su građani Šapca bili potpuno u toku, koliku je koja predstava dobila ocenu i navijali su", kaže Zlatica Popović, direktorka pozorišta od 1983. do 2000. godine. Bilo je slatko kada nas obični građani, kasirke u samoposlugama zaustavljaju i pitaju jesmo li opet pobedili..."

Nove istorijske okolnosti odrazile su se na pozorišni život, ali poslednjih nekoliko sezona šabački teatar vraća stari sjaj uz izuzetan glumački ansambl. Sa najvećim brojem igrajućih dana u unutrašnjosti, čak pet u sedmici, bogat repertoar u ponudi je na tri scene.

"Kalendar nam je pun, imamo tridesetak predstava na repertoaru", ističe Zoran Karajić, direktor Šabačkog pozorišta. "Prošle godine smo bili selektovani na 12 festivala sa 7 različitih predstava što govori da je kvalitet na visokom nivou."

Glumac se bavi efemernim poslom. Njegov jedini dodir sa večnošću je na sceni. Zato su Šapčani povodom 175 godina trajanja svog teatra, Velikoj sceni darovali ime velikog glumca Ljubiše Jovanovića.

rts.sabac@rts.rs