Moje čudo u čudnoj 2022. godini

Sećam se da smo i 2022. dočekali bez snega, u debelom plusu. Nije nam ipak, onako globalno, donela baš mnogo sunca i lepote. Izašli smo iz jedne muke i upali u novu, reklo bi se još goru i neizvesniju. Ni ovde, na našem "brdovitom Balkanu" nije baš bilo mnogo razloga za radost, al' dobro - na to smo bar navikli.

Kad bolje razmislim, jedino što nam preostaje i zbog čega život ima smisao su male (velike) lične pobede i uspesi. A to je valjda i ono na šta jedino i možemo da utičemo. "Prebiram" po svojoj godini.

Mogla sam svakako bolje, trebalo je da budem vrednija, da krenem konačno da vežbam, da se zdravije hranim, manje nerviram. Mogla sam više vremena da provedem na mestima koja mi prijaju, sa ljudima koji mi znače. Možda sam nekoga povredila ili naljutila.

Podugačak bi bio spisak svih stvari koje sam mogla drugačije da uradim, ali ipak ću se sad setiti onoga na šta sam ponosna. Pred  ogledalo koje pomenuh na početku izaći ću sa jednim "dugom" koji sam ove godine bar delimično, vratila.

Zahvaljujući nesebičnoj pomoći udruženja "Jadovno 41", prvi put u životu sam posetila mesto na kojem su 1941. godine stradali članovi moje porodice. Uvalu Kruškovače, podno Velebita i srušeni spomenik podignut u znak sećanja na 907 meštana sela Divosela, Čitluka i Ornica, koje su tu zverski pobile ustaše, jedva smo pronašli.

Na tom strašnom mestu su se do 1991. održavale komemoracije, ali nikada nije služen parastos. Nikada se pravoslavni sveštenik nije pomolio za duše nevino stradalih. Ali i to se sada promenilo, zahvaljujući ocu Draganu, parohu gospićko-smiljanskom koji nam se pridružio i s nama satima, u gustoj šumi i po teškom terenu, uporno tražio mesto na kojem je krvlju ispisana sudbina moje i brojnih drugih porodica iz tog kraja.

Možda vam se, dok ovo čitate, čini da tema nije baš primerena, da je previše teška i mračna za ovo praznično vreme. Možda ste i u pravu, ali ja u njoj vidim samo svetlo - svetlo na kraju jednog dugačkog, mračnog tunela. I osećam spokoj i ponos zbog onoga što smo učinili. Podigli smo pokrov sa jednog strašnog zločina, ali je još važnije što smo žrtve otrgli od zaborava, što smo pružili bar malo mira njihovim dušama. A znam da su nam se radovali, da su nas "gledali" i osećali našu ljubav i kajanje. Znam - jer su nam poslali i znak.

Taj majski dan bio  je neobično topao, sparan i bez daška vetra, ali, dok je otac Dragan služio parastos, a miris tamjana se širio nad porušenim kamenim pločama, zanjihalo se drveće oko nas. Spustio se sa Velebita neki čudni povetarac koji kao da nas je milovao, mamio osmeh i brisao suze. I sad zadrhtim kad ga se setim pa ne znam ni sama da li da plačem ili da se osmehnem od uzbuđenja koje iznova doživljavam razmišljajući o tom danu.

E baš to je ono zbog čega sam sve ovo pisala! To je taj osećaj koji bi valjalo da imamo bar ponekad u životu. Saznanje da smo učinili nešto dobro i plemenito. Nešto što u sebičnom, novcem i slavom otrovanom svetu, ne vredi ništa, ali vam ispunjava dušu neizmernom radošću.

Neka to bude i moja poruka na kraju ovog teksta i ove čudne 2022. godine.

Uradite 2023. nešto zbog čega ćete biti ponosni na njenom kraju.

Živeli!