Potraga za majstorom, naredna olimpijska disciplina

U petak 11. februara poslao sam M. M. SMS poruku sledeće sadržine: "Pukla me je struja. Srećom se nisam držao za ventil". Do nemilog događaja ne bi došlo da sam samo ostavio da se voda pored mašine osuši i da se, naknadno, nisam setio da bi trebalo da se zavrne ventil.

Ali, doći ćemo i do tog, nemilog i triler dela priče.

Žurim da spremim stan i spakujem stvari za najmlađeg člana porodice. Vozi se kolima u provinciju i raduje se kao malo dete (što i jeste). Porodična servilnost, često trampa za duže čitanje novina vikendom, nalaže i da iz mašine za pranje izvadim sudove i poređam na prvu policu u kuhinji. Bez brisanja.

Savijem se da ispunim taj lak zadatak, ali čujem da mašina, iako je završila pranje, zuji. Otvorim, pa zatvorim vrata, ali zuji ponovo. Sudovi neoprani, a pored mašine malo vode.

Shvatam da je nešto procurelo, pa rešim da zatvorim vodu na ventilu. To je, razume se, jedino što znam i što mi pada na pamet. I svakako, ne čačkati struju bez papuča, stari dobri savet dede električara.

Obujem papuče, otvorim vrata, dohvatim rukom ventil, samo blago i osetim najjači udarac u životu. Aperkat je ništa, dobar kroše, takođe.

U glavi tutnji, jezik lagano bridi, znoj kreće sa čela i obliva telo. Grozan i hladan. Zovem najboljeg druga koji živi u blizini, jer nemam pojma šta da očekujem. Kaže sve OK, uzimaj samo dosta tečnosti. Kakva tečnost, pomislim, kad je voda fantastičan provodnik (toliko o razumevanju). Obaveštavam članove najuže porodice, već naviknute na to da nisu sigurni kad se šalim i pojačano dramatizujem dnevne situacije. Kažu, zovi majstora.

Od majstora znam samo jednog, izuzetno ga cenim jer je pošten i zna šta radi. Ali, se ili ne javlja ili se javi i dođe posle pet dana…

Zovem, ali se ne javlja, naravno.

Pronađemo broj nekog električara, ni on se ne javlja. U redu, pomislim, nije ni važno, ne može da se upali ništa, mašina je isključena iz struje. Pa kad se vratimo za Beograd, naći ćemo već nekog.

Četiri dana kasnije. Javlja se i dolazi električar. Subota je, kraj radnog vremena, pogleda, proveri, kaže nalazi struju koje ne bi trebalo da bude tu gde je ima. U redu, odgovaramo, pitamo da li bi mogao to da popravi. Može, kaže, ali za nekoliko dana.

Opet zovemo našeg omiljenog majstora u nadi da će moći barem da pogleda mašinu. I na opšte iznenađenje, kaže dolazim sutra, čujemo se. Još ga nema.

Zvali smo ga sigurno petnaestak puta, čak smo zvali i prijatelje kojima smo ga preporučili i koji su, takođe, oduševljeni načinom na koji im je pomogao, često i onlajn, da ga zovu i zamole ga da nam se javi. Računamo nekome će da se javi. Ništa, nema odgovora, nada.

Odustanemo, i krenemo u potragu za drugim. Pronađemo nekog gospodina na internetu, recenzije dobre, čovek se javi, dođe sutradan, pogleda i kaže moram da nosim mašinu da proverim, pregled košta toliko i toliko, javljam se za dva dana. Da nam varijante, kaže, 100 evra ako je grejač, 100 evra ako je pumpa za izbacivanje vode, a ako je pumpa visokog pritiska, ona je "bezobrazno" skupa i ne isplati se. U redu, odgovaram, pogledajte, pa da vidimo.

Prođoše dva dana, ne javlja se. Računamo, dobro, valjda pronalazi rešenje, majstor je, zauzet je, ima pune ruke posla, svima se kvare mašine, nije valjda da svi kupuju nove, čim se stara pokvari prvi put itd.

Zove posle nedelju dana i kaže, gotovo, popravljena. Mi oduševljeni. Pita M. M. za cenu, kaže 12.000. Ulazim u stanje blage anksioznosti. Kako, pitam, 12.000 rekoste da ćete da nam kažete prvo šta je, pa onda ako se odlučimo popravka. Kaže da nije razumeo, nije imao lošu nameru.

Pitam šta da radimo, nije u redu, a kažem da niste pitali da popravite, računam da držite reč. Kaže dobro, ako hoćete mogu da rasturim taj deo koji sam zamenio, da platite samo pregled i nosite mašinu ili da prodam mašinu za 100 evra i kvit smo. Moju mašinu da prodate za 100 evra, pitam?

Odgovor potvrdan sa druge strane mikrofona mobilnog telefona. Ništa, odgovaram, javljam se za dva dana, pa da vidimo. Nemate saglasnost, dogovor nije bio takav. Bes polako kreće.

I onda, out of the blue, javlja se najbolji majstor u Beogradu sa početka priče. Ispričam sve, kažem da mi je mnogo žao što se nije javljao, da smo počeli da se raspitujemo za njegovo zdravlje, umalo nismo zvali Urgentni i počeli pretragu po javno dostupnim bazama podataka i slično.

"Šta da se radi", odgovara dobroćudno. Slušajte, kaže, taj deo košta 1.000 dinara, uzmite mašinu, dolazim od ponedeljka.

Nadam se da je ovaj koji ide iza nedelje, ove nedelje. A i već smo upoznati sa količinom tople vode u bojleru. A brdo sudova kao da samo raste. I šta (ćemo) sad.