Oduzela sam deci sve igračke, nisu ni primetili

Kako bi sve funkcionisalo besprekorno, u duhu "fensi mame" potpomogla sam se menadžmentom – upravljanjem vremenom. U njemu se jasno kaže: produktivnija je firma u kojoj šef ne nameće obaveze svojim zaposlenima tako da svakog trenutka budu zauzeti radnim zadacima.

Moja malenkost – šef firme sa dva zaposlena radnika od dve i nepunih pet godina, odlučila sam da naredne sedmice budu potpuno liberalne, biće im dozvoljeno gotove sve, samo da preživimo i ovu izolaciju.

Prvih dana haos, temperatura, svrab, nespavanje, hiperaktivni "ždrebac" kome još uvek nije ništa i hod po kući kao kroz minsko polje – igračke svuda, od poda do plafona. Da bi doživljaj iz ovog mamećeg horor filma bio potpun pobrinulo se, pored piske i cike moje dece, još mnogo piskavih glasova iz crtanih filmova i dečjih pesmica sa TV-a.

Nije trenutak za psihoterapiju sada, ovo moram da izdržim, a po svemu sudeći pošto nisu oboje dobili boginje u isto vreme, naša izolacija može trajati i šest nedelja.

Moram da promenim strategiju, ipak najviše na moj nervni sistem utiču razbacane igračke. Ipak ću da ih sredim, spakujem u kutije, spremna da već sutra bude isti haos.

Sutradan, lakše se diše, krećem se normalno kroz stan bez smetnje. Dečje interesovanje orijentisano isključivo ka televizoru. Limiti sada ne postoje, bitno je samo da ne gledaju neki sadržaj koji nije primeren njihovom uzrastu, sve ostalo je dozvoljeno.

Ubrzo shvatam da mi je i drugi dan uredna kuća, igračke stoje spakovane u kutijama, nisu ni primetili. Nisu ni pitali. Jedina rasprava vodila se oko toga šta će se gledati na TV-u, hladni rat vodio se između Maše i Medveda i Blejzovih avantura, često kao nesvrstana isplivala bi Pepa Prase i donela pola sata mira.

Najgora sam majka, napravila sam trodnevni eksperiment nad sopstvenom decom i zaključila, ono što sam znala, da je njihova najomiljenija i jedina potrebna igračka TV, naravno sa svim pogodnostima savremene tehnike i glasovnim daljinskim upravljačem, na kome i dvogodišnjaci naručuju crtaće koje žele.

Nije da nismo znali da su deca opsednuta telefonima, tabletima, kompjuterima i televizorima, ali da li je to jedino što njima treba i da li bi se uopšte setili igračaka da sam nastavila sa eksperimentom?

Šef je morao da reaguje. Oduzela sam daljinski upravljač i gle čuda, kuća je opet postala deponija prepuna igračaka. Zanimljivo je, izgleda, samo dok se igračke vade iz kutija, ali kada bih im predložila da naprave pistu od kockica i spuštaju automobilčiće ili kada bi zajedno odigrali partiju "Ne ljuti se čoveče", napravili mini-poligon za preskakanje, crtali ili slagali pazl – to bi ipak držalo dečju pažnju.

Dobro je, ipak nisam rodila robote. Međutim, ne mogu da se ne zapitam šta bi se dogodilo kada roditelji ne bi reagovali i dozirali sadržaj deci. Sigurna sam da bi njihov jedini izbor bili telefon, tablet, TV – "sveto trojstvo" današnjih generacija.

Živeli bi u izolaciji, kao mi sada zbog boginja, verovatno radili od kuće, a od rada na računaru odmarali bi se na telefonu. Nije da i mi odrasli to ne radimo, ali se ponekad, ipak, setimo prijatelja.

Problem je što generacije koje stasavaju nemaju koga da se sete, pitanje je da li su uspeli da steknu bilo kakve drugare od silnih izolacija. Zato je na nama, upravljačima naših mini-kompanija, da postavimo prioritete i vreme organizujemo na takav način da deci obezbedimo da postanu ljudi.

Sve bitke ćemo da dobijemo – i sa računima, kreditima, higijenom, spremanjem hrane, boginjama, pa i sa koronavirusom, ali ništa nismo uradili ako izgubimo onu najvažniju.