Subota, pet ujutru, idealno vreme za mešalice i bušilice ako investitor "ima rešenje"

Zlatna koka, zlatnog doba za investitore ima naziv "rešenje". Zamislite neko nekom izda rešenje da legalno maltretira čitav kraj. I onda, kada jednog dana deo zgrade do koje se kopa rupčaga od deset i više metara padne u tu rupu, opet postoji čarobna reč "rešenje". Stanari srušene zgrade smeštaju se u hotel.

I nije čak ni važno da li je njihov emotivni prtljag završio u tom bunaru investitorske pohlepe, život ide dalje, već sutra će nići nova džinovska rupa negde u blizini. I ništa se ne može. Ništa. Sedi, ćuti, trpi. Zar to nije najveći biser komunističkog vaspitanja.

Bilo je slučajeva da neko od stanara izađe u pet ujutru i kaže majstorima da ne mogu u to doba da rade a oni kažu da moraju, da imaju "rešenje" i da ništa nisu krivi i nastave da buše, kopaju, nalivaju beton i sve to praćeno strašno jakim i grubim zvukom i vibracijama velikih mašina za uništavanje mira na koji izgleda više ne postoji zagarantovano pravo.

Subotom u pet ujutru ljudi obično spavaju. A mogli bi prema "rešenju" da promene životne navike i da umesto toga skuvaju kafu izvođačima bučnih radova a posle toga odu u dugu šetnju do kraja dana, kada će buka verovatno prestati.

Nekada je postojao kućni red, postojala su neka pravila, znalo se kad može da se lupa, treska, betonira...I niko nije mogao da vam izda rešenje zbog kojeg biste morali da kreirate nova pravila ponašanja. A u ovom vremenu buke i besa ne važi ništa o čemu smo učili, ne važe pravila po kojima smo živeli, nema uslova za miran život u sopstvenom domu a nema ni izlaza iz ove situacije. Jer oni imaju to famozno "rešenje" kome se možda može suprostaviti jedino Aladinova čarobna lampa.

Dakle, subota pet ujutru. Sve trešti od buke. Zgrada podrhtava. I nikom ništa. Stanari ko bubice. Gunđanjem na stepeništu počinju dani stvaranja domova za nove vlasnike koje ovi iz stare umorne i izmaltretirane zgrade možda neće dočekati jer će život sa smislom potražiti na nekom drugom mestu.

A šta se osim spavanja može raditi subotom u pet ujutru. Može se do mile volje usisavati stan i mogu se bušiti rupe do besvesti. Mogu se menjati prozori i vrata i iskoristiti akcija podrške države. I još lepše, može se razviti novi trend pravljenja žurki u ranu zoru, jer i ako dođe inspekcija prvo će naleteti na ove sa gradilišta. Može i da se organizuje gledanje jutra sa krova zgrade uz smuti i ritmičnu muzuku za buđenje.

Konačno i bendovi koji nemaju gde da vežbaju mogu da prate dinamiku radova na gradilištima i da na obližnjim zgradama organizuju ranojutarnje koncerte, što je baš originalno. Pozivnicu svakako treba poslati investitoru i izvođaču radova koji stanare savetuju da trpe buku i "ohrabruju" ih da izdrže.

Subota, pet ujutru je idealno vreme za preispitivanje mnogo čega. Pod pritiskom kao što je nepodnošljiva buka čovek drugačije razmišlja a pod uticajem adrenalina možda se javi i neka kreativna ideja.

Kafica uz gradilište,mali potresi zgrade, pogled na džin mašinu i pokretni toalet pored prozora...lepota subotnje distopije. A možda je ipak bolje da se čovek lepo organizuje i već u četiri ujutru krene negde: na planinu, na jezero, u šumu... Niti će čuti gradilište, niti će se nervirati a možda se neće ni vratiti. Izdaće sam sebi "rešenje" za gradnju sopstvenog života.