Čitaj mi!

Tek 0,007 odsto ljudi čuje muziku čitajući note, ostali moraju da je slušaju

U jednom skorašnjem ispitivanju Odeljenja za psihologiju univerziteta Masačusets studenti su došli do očekivanih, ali ipak zapanjujućih podataka. Naime, reč je o čitanju dva znakovna pisma i efektima koje proizvodi čitanje.

Obuhvaćeno je oko sedam hiljada studenata i u tom ispitivanju svih sedam hiljada, dakle 100 odsto, kazalo je da im nisu potrebne nikakve ekranizacije romana, ili pripovedaka i da oni već imaju svoj "film u glavi" kad je reč o proznom štivu koje na njih ostavlja uticaj.

Negde oko 300 od 7.000 anketiranih studenata reklo je da im nije potrebno pozorište i da oni drame čitaju tako što ih sami "postavljaju u svojoj mašti" na scenu.

To je, dakle, mnogo manji broj, to jest negde približno 4,5 odsto. Ovo je govorilo nešto u korist pozorišta, ali je ipak značajan broj studenata, njih 300, govorio da može i čitajući tekst drame da uživa i bez teatra.

Podatak na koji treba da se spremite je sledeći. Osim slova, postoji još jedno pismo, a to je notno pismo. I ono može da se čita, ali je od 7.000 studenata Univerziteta Masačusets svega petoro njih kazalo da može da čita notni tekst i da im ne treba nikakvo sviranje po tim notama, jer tu muziku čuju u svojoj glavi. To je samo 0,007 odsto!

Treba verovati da je i u Srbiji. Sa ove tačke gledišta, svi smo slepi za čitanje muzike, kako se to kaže "s lista", i nas takvih ima 99,993%. Poređenja radi, u Srbiji ima oko 12.000 slepih i slabovidih osoba, što predstavlja, ipak se mora kazati, svega 0,25 odsto!

Šta ovo govori? Kaže nepogrešivo da oni koji najviše kukaju, a to su ljudi iz teatra, nisu najugroženiji. Umetnost koja bez izvođenja praktično ne može da postoji – jeste muzika.

Ali, muzičari ne kukaju, nemaju tu političku ili javnu moć. Oni uglavnom trpe i tek retko uspevaju da nastupaju. Sinoć je u Kolarčevoj zadužbini tako nastupio jedan tihi ali izuzetni umetnik, Aleksandar Sinčuk. Svirao je dela Šopena i svog tasta, našeg velikog kompozitora Svetislava Božića.

I pisac ovih redova došao je na koncert, jer iako se bavi muzikom već tri decenije, i ima dosta notnih zapisa kod kuće, nije, avaj, među onih 0,007 odsto koji mogu da čitaju notne redove kao knjigu i da iz njih čuju muziku.

Čuti muziku zato je za praktično sto odsto ljudi jedina prilika da se s njom susretnu. Zato i postoji interpretatori, zato postoje sjajni muzičari, da nam svima pročitaju ono što sami ne možemo.

Sinčuk je, kao jedan od najboljih ruskih pijanista, nenametljivo došao u našu sredinu, rešen da je unapredi. I već je počeo to da čini, kada ga je, evo, skoro dvogodišnja pauza u tome zaustavila. Poslednji put nastupio je, ako se ne varam, 20. oktobra 2019. na solističkom koncertu.

Mnogo je to za tako dobrog pijanistu, pa je novi susret s njim, verujem na kraju jednog ružnog sna, bio pravo osveženje.

Sinčuk je pre svega virtuoz, a to znači da svetkuje život, da proslavlja brza tempa, da svetli tonski kolorit, te da čak i Božićeve duhovne kompozicije iščitava u slavu saznanja, prosvetljenja i onog ljudskog napredovanja koje nas sve čini boljim, pa valjda otud i srećnijim pojedincima.

Ne želim ovom prilikom da postanem muzički kritičar, pa da dublje uđem u analizu jednog nadasve osvežavajućeg koncerta. Ovog puta zadržao bih se na životu.

Radost melodije, vedrina njene pratnje – to nam treba u ovim teškim trenucima, a kada sve prođe i ozdravimo možemo se vratiti atonalnom, intelektualnom, serijalnom...

Muzika je ugrožena. Muzika se ne može slušati samo sa nosača zvuka kod kuće ili čitanjem nota. Pomozimo joj da se izleči da bi nas potom sve izlečila.

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">