Čitaj mi!

Odajem priznanje pešacima, oni se sami sklanjaju biciklistima

April u Beogradu. Korona proleće sa relaksiranim epidemijskim merama. Dan mi počinje kadrovima iz Beča koje mi je poslala poznanica. Snimila je sebe dok vozi bicikl od kuće do posla.

Kakva radost imati tako dugu biciklističku stazu. Sećam se jednog nemačkog dokumentarnog filma koji je većim delom sniman sa bicikla u pokretu. Berlinski parkovi i šume, a sve premreženo stazama za bicikliste.

Takvi prizori su česti u kinematografiji i turističkim reportažama o Holandiji na primer, za koju su prve asocijacije lale i bicikli.

Međutim, većini su izgleda lepši oni filmovi u kojima glavni junaci do pozorišta, apoteke, prodavnice dolaze kolima koja parkiraju ispred objekta dok ne završe posao. U našoj sredini priče o ekologiji i biciklu povremeno dolaze na red, ali više kao pilot programi, a ne kao stvarna namera da to dobije širu primenu.

Naravno da u Srbiji postoje ljudi koji voze bicikl i često ga koriste kao prevozno sredstvo.

Kažem u Srbiji, a ne u Beogradu, zato što je, čini mi se, u bilo kom manjem gradu moguće voziti bicikl po kolovozu i ne ugrožavati svoju bezbednost u onoj meri koliko je to prisutno u glavnom gradu. Zavidim Novosađanima na njihovim biciklističkim stazama.

Bicikliste je u Beogradu moguće videti u svakom trenutku i na svakom mestu. Dostavljači uglavnom koriste ovaj način prevoza. Mnogi građani su se opredelili za bicikl ne bi li izbegli gradski prevoz tokom pandemije.

Nekima je to relaksacija, drugima hobi. Ali to je samo deo priče. Drugi deo je problem. Većina njih vozi po trotoaru, naravno, kako da voze po kolovozu na kome nema dovoljno mesta ni za vozila. Uostalom, gradski prevoz ide vrlo blizu trotoara i zaista apsolutno nema mesta za bicikliste.

Tako imamo sa jedne strane propagiranje zdravije životne sredine, a sa druge strane nemogućnost da se to sprovede u delo. Šansa da na vas naleti bicikl na trotoaru iz dana u dan je sve veća. Potreban je veliki oprez i biciklista i pešaka zato što se broj i jednih i drugih neprestano povećava.

Svako se snalazi kako ume i može. Nevolja je u tome što u većem delu grada ne postoje biciklističke staze. Svakako je najlepše voziti se pored reke gde su uslovi idealni, mada i tamo zna da bude tesno, pogotovu za vikend.

Nije teško zamisliti taj krkljanac po trotoarima na kojima su ljudi, deca, mame sa bebama u kolicima i biciklisti – da ne spominjem nečujne trotinete koji se samo prišunjaju ni od kuda.

Ako nemate brze reflekse da se sklonite čim ugledate bicikl, povedite nekog da brine o vama dok hodate trotoarom, da ne biste prošli kao moja komšinica koja se zbog godina sporije kreće. Naletela je na rukohvat bicikla u trenutku kad je vozač naglo ukočio videvši je i zadobila ozbiljnu modricu na ruci.

Jasno je da nisu svi sposobni za disciplinu trotoarskog biciklizma, iako bi rado izvezli svoje dvotočkaše. I opet ono staro, ko umije njemu dvije, ostali neka čekaju da se jednog dana naprave staze. Uzgred, je l ono beše zabranjena vožnja bicikla po trotoaru?

Doduše postoje i pešačke zone. One su idealne. A pešaci su, mora im se odati priznanje, postali disciplinovani, sami se sklanjaju biciklistima.

I sada šta. Neki su probali taj eksperiment sa biciklizmom u gradu i shvatili da je to još jedno nepotrebno nerviranje i lepo se vratili svojim automobilima za koje su bar propisana jasna pravila, a postoje i semafori.

Mnoge stvari u životu mogu se postići upornošću i istrajavanjem. Možda će svakodnevna vožnja bicikla trotoarom dovesti do nekih rešenja, mada budimo realni, prostora za staze u širem centru grada zaista nema. Ali prostora za razmišljanje ima dovoljno.

Da li se baš do svakog mesta u gradu mora doći kolima. Veliki evropski gradovi imaju biciklističke staze, ali u mnogima od njih ne možete u centar grada tek tako.

Čini se da je sve bliži trenutak kada će se o ovoj temi razmišljati i u Beogradu. Tako će jednog dana neko iz belog grada poslati snimak vožnje biciklom po dugoj stazi napravljenoj za ovu vrstu prevoza. Do tada, možda treba uvesti novi saobraćajni znak koji će pešake upozoravati na opasnost od biciklista...

broj komentara 5 pošalji komentar
(četvrtak, 15. apr 2021, 21:10) - anonymous [neregistrovani]

Reljef

Nikad u Beogradu bicikli neće zaživeti, barem ne na teritoriji starog grada, previše je brdovito, nikome nije u interesu da skapa kako bi stigao do odredišta

(četvrtak, 15. apr 2021, 20:29) - Бране П. [neregistrovani]

Бициклисти пазе на пашаке.

Нема у Новом Саду у свим улицама стаза за бицикле. Када возим тротоаром пазим на пешаке. Још нисам чуо да је бициклиста теже поврдио пешака, али има много случајева да је у несрећи на коловозу погинуо бициклиста од удара моторног возила.

(četvrtak, 15. apr 2021, 19:18) - Бели [neregistrovani]

Нова опасност

Може да одаје признање пешацима, али га ја не одај бициклистима, јер су постали нова опасност за нас пешаке. Мене, замало, бар, десет пута нису прегазили. Возе као полудели, човек не може да пређе преко њихове стазе до семафора. Постали су гори од возача кола. А, није баш безопасно ни када те бицикл обори на асфалт. То би морало некако да се регулише, да се и њима исцртају зебре и да се заустављају да пешаци могу да пређу њихову стазу.

(četvrtak, 15. apr 2021, 18:11) - anonymous [neregistrovani]

PRAVILA

Tesko je uvesti pravila ponasanja u bilo kojoj oblasti zivota kada za to ne postoje ni elementarni preduslovi. Tako imamo sve vise pravila koja niko ne postuje.

(četvrtak, 15. apr 2021, 15:04) - anonymous [neregistrovani]

A sad malo o stvarnosti

Tekst ukazuje na neke probleme, ali iz pogrešnog ugla i deluje više kao stereotip nego lično iskustvo. Beograd je katastrofa i za pešake i za bicikliste, jer je vozačima dozvoljeno baš sve. Pre svega parkiranje na trotoarima, zabranjeno zdravim razumom oduvek, a zakonom od pre 11 godina. Ipak, ne postoji kažnjavanje za to (pogledajte, recimo Ulicu kneza Miloša, ali i bilo koju drugu). Ignorisanjem te pojave od strane policije svim samoživim, bahatim vozačima šalje se jasna poruka da im je to dozvoljeno. A ta poruka se u njihovim glavama brzo prevede u "imam pravo", a potom "ne smeš da mi prigovoriš inače imam pravo i da te bijem".

Drugi problem su tzv. biciklističke staze. U Beogradu ih nema. Malo farbe po trotoaru (ili kaldrmi) ne čini biciklističku stazu. Ono što je predviđeno za bicikliste uvek je puno pešaka, motocikala, automobila (počev od "staze" na Adi), pa i kamiona. I svi kojima nije mesto na toj "stazi" ubeđeni su u suprotno ili teraju neki svoj inat. Zato što nema reakcije policije. Ni projektovanje tih "staza" (od kojih mislim da nijedna još uvek nije ni predata na korišćenje, pa samim tim i nije biciklistička staza niti se održava) nije ništa bolje. Stalno nekako vijugaju i guraju se sa pešacima. Onda malo-malo i eto trafike, frižidera ili sladoleda (a i semafora) na sred "staze". Pogledajte na Novom Beogradu, kod Buvljaka. Prvo su biciklisti desno od pešaka, na prelazu, pa onda levo, pa onda opet desno?

Danas imamo i biciklističke trake, na kolovozu. Naravno da biciklisti ne mogu da ih koriste, jer je to opet samo farba na onom jednom metru uz desnu ivicu kolovoza koja je uvek uništena i razrovana, sa sve šahtovima. Dakle, ni njih biciklisti ne mogu da koriste i to je tako i projektovano (svako vidi da je nešto razrovano i puno šahtova).

Imamo i očajne zakone, imamo policiju koju zakoni uopšte ne interesuju, a još manje njihov posao. A sve počinje od dozvoljavanja vozačima motornih vozila da rade šta god požele, odnosno šta god njima odgovara. Postoji li u Srbiji uopšte trotoar po kom pešaci mogu da se kreću slobodno i normalno, bez parkiranih vozila?

div id="adoceanrsvdcfhklggd">