Čitaj mi!

Zoran Simjanović, majstor koji je sve mogao da objasni muzikom

Uvek je imao nešto novo na pameti, njegova energija je bila nedirnuta i zbog toga nam je teško da shvatimo i prihvatimo njegov odlazak.

Kada sam od autora dobio na poklon Radio i TV trezor Zorana Simjanovića, boks-set koji se sastoji od 13 diskova, nisam izdržao da ne kažem: „Ti si, Simke, napisao više od Prusta". Odgovorio mi je na svoj šeretski način: „I više viceva".

Duga je i impresivna lista svih poslova i zvanja koje je Zoran Simjanović obavljao. Ali, postoji samo jedna reč koja ga može opisati: muzika. Celog svog života, svejedno da li se radilo o rokenrolu, muzici za pozorišne predstave, filmove, televiziju, simfonijskoj muzici za multimedijalne projekte ili primenjenoj muzici za reklamne spotove, Simjanović je pronalazio muzički ključ i nudio pravi ritam i emociju koja ozvučava buduće delo.

S ponosom je isticao da je njegov deda bio glumac, slikar, muzičar i osnivač pozorišta u Kruševcu. O sebi i svom poslu nije voleo da govori. Imao je vrlo jednostavna objašnjenja za veoma komplikovane stvari. Znao je šta muzika može da uradi za pozorišnu i filmsku priču, zašto je potrebna, i zašto ne sme da bude ilustrativna ili dekorativna

Sarađivali smo na muzičkom komadu "Male tajne" autora Gorana Markovića i on je razliku između mjuzikla i drame precizno video u tome što se "mjuzikl piše sa publikom na pameti, a većina drama je napisana suštinski sa dramom na pameti." Ali, znao je da su na prvom mestu priča i karakteri, pa tek onda pesme, i to od one vrste u kojima je muzička ekspresija suštinska.

Simjanović se borio za svoje ideje, ali i za kulturu u celini. Nije mu bilo teško da svakom novom sazivu Ministarstva kulture iznova obrazloži svoje predloge za unapređenje profesije i umetničke oblasti. Ministri su se menjali, Simjanović je ostajao uporan i dosledan. Tugovao je zbog nebrige o audio-vizuelnoj baštini, predlagao rešenja za njeno čuvanje i prezentaciju, motivisao saradnike.

"Njegovi" reditelji su znali zašto su ga birali, a on im je to obilato uzvraćao. Uvek u poslovičnoj gužvi, žaleći se na probleme, braneći umetničku oblast ranjivu na sve vrste manipulacija, uspevao je da iznedri novu muziku i istovremeno prenese veliko iskustvo na generacije mladih stvaralaca. Sa njim se učila praktična strana posla, a posebno kako da se ne prave nepotrebne greške.

Bio je drag čovek, imao je autentičan nastup i stavove do kojih je veoma držao. Umeo je da se ljuti, ali njegove ljutnja nije bila dugotrajna. Brzo su je zamenjivali prisni, sadržajni i humorom obojeni razgovori u kojima bi razjašnjavao da primenjena muzika nije ništa manje vredna od autorske i da se njeni autori moraju poštovati i vrednovati. Živeo je u svom, mnogo sentimentalnijem ili barem optimističkijem vremenu.

Period izolacije za vreme pandemije ponovo je pokazao da su nam umetnici potrebniji nego ikad pre. Siguran sam da su mnogi, barem jednom tokom prošle godine slušali muziku Zorana Simjanovića koja im je pomogla da pronađu utehu zbog gubitka, podstakla čežnju i ohrabrila ih da iznova osmisle svet u kome živimo.

Zoran Simjanović je uvek imao nešto novo na pameti, njegova energija je bila nedirnuta. Zbog toga nam je teško da shvatimo i prihvatimo njegov odlazak.

 

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">