Čitaj mi!

Drame izolacije – da li ste počeli da govorite sami sa sobom

Posle godinu dana pandemije i mera koje su to pratile, ovakvo ponašanje postalo je deo naše svakodnevice tokom izolacije. To je prirodna stvar koja se radi u karantinu kada mozak preplavljuju unutrašnje konverzacije, dok su mogućnosti za stvarni dijalog ograničene i frustrirajuće.

To što ste jedini govornik, bez sumnje, garantuje da kontrolišete konverzaciju. Ali, da li ste čuli sebe? Da li ste pratili svoj unutrašnji monolog u trenucima kada ste bili uskraćeni za kulturne sadržaje, na primer?

Verovatno biste bili zaprepašćeni kad biste mogli da napravite sažeti plejbek onih momenata u kojima niste bili svesni tog monologa.

Drame izolacije su najčešće drame sećanja, "izgubljenog vremena", koje se stalno vraća i opseda nas. Ta sećanja dolaze onako kako sećanja obično i dolaze: kao slike pojedinačnih prizora kojih ne možemo da se otarasimo ili kao fragmenti nekih zbivanja.

U tim trenucima mi smo Prustovi sledbenici, samo što ne krećemo u potragu za „izgubljenim vremenom", već ne uspevamo da ga se otarasimo.

Jedan od mogućih načina tog samooslobađanja nalazi se u pozorištu. Glasno iznošenje i analiziranje misli i emocija, "samoizdaja", iznenađenja i pročišćena saznanja, svojstva su umetnosti monologa - pozorišne forme koja je, iz razumljivih razloga, cvetala u periodu karantina.

Umetnici širom sveta su "uskočili" u vakuum koji je nastao zatvaranjem pozorišta i tako su nastajali različiti "hibridni" formati koji su održali pisce i izvođače na površini.

Ove male glumačke forme su deo tradicije stare gotovo kao istorija pozorišta. Ako stvari postavimo u širi kontekst, onda su te forme čak starije od samog pozorišta: Homer i drevni bardovi širom sveta, govorili su monologe.

Tako nas monolog dovodi na sam izvor civilizacije i kulture, jer je pozorište počelo sa čovekom koji se nalazio u prostoru pozornice i govori ookupljenima o svojim jadima i svojim nesrećama.

Monolog je dramska formula ljudske usamljenosti i nulta tačka pozorišnog izraza.

"Mogu uzeti bilo koji prazan prostor i nazvati ga otvorenom scenom. Neko se kreće u tom praznom prostoru, dok ga neko drugi posmatra, i to je sve što treba da bi se stvorio teatar", pisao je reditelj Piter Bruk u svojoj legendarnoj knjizi "Prazan prostor".

Antičko pozorište je počelo sa jednim glumcem koji je izvodio svoje predstave na drvenim kolima. Onda je došao drugi glumac, pa treći... Potom su stigle i crvene zavese, svetlost reflektora, promene dekora, muzika, rampa, pauza, pozorišna blagajna, Komedi Fransez, Burgteatar, Brodvej - kao da je to, i još ponešto, sušta definicija pozorišta.

Ali, ni tada nije zaboravljen monolog: oživljavanje biografija poznatih ličnosti, gde proslavljeni glumci otkrivaju tajni život još slavnijih pisaca, pevača ili naučnika, samo su najvidljivije u tom izboru priča.

U tim pričama vaskrsavaju i holokaust Prima Levija i dnevnici Ane Frank, egzil anonimnih Avganistanaca, avanture savremenih nomada i mnoge druge angažovane teme.

Sa zorom modernizma u literaturi i njenim usredsređenjem na tok svesti, monolog se pojavljuje kao celovito pozorišno delo. Među najpoznatijima je Koktoov "Ljudski glas" (1928.), koji je Roberto Roselini adaptirao za svoj film "Ljubav", u kojem Ana Manjani igra ostavljenu ženu. Pedro Almodovar je ovaj Koktoov tekst prošle godine pretvorio u uzbudljiv film "Ljudski glas", sa Tilde Svinton u jedinoj ulozi.

Glavna junakinja ovog tridesetominutnog filma koristi svega nekoliko rekvizita: dva DVD-a sa filmskim melodramama.

"Sve što nebo dopušta" i "Zapisano na vetru", Daglasa Sirka, knjigu Alis Manro, šaku pilula za spavanje i belo vino, sekiru kojom uništava prazan kofer svog ljubavnika i slušalice za poslednji razgovor sa čovekom koji ju je ostavio.

Radnja se dešava u kičasto dizajniranom stanu, koji podseća na Faberžeova jaja. Kontrast ovakvom melodramski intoniranom ambijentu, predstavlja glas Tilde Svinton - njena ljudska nesavršenost koja ispunjava prostor pravim životom.

Na kraju filma "Ljudski glas" glavna junakinja je spremna da se pokrene i ustane - i to ne samo metaforički - kao Feniks iz pepela izgubljene strasti. U tom trenutku Almodovar otvara vrata svoje filmske scenografije i dozvoljava nama, kao i svojoj junakinji, da izađemo napolje, u široki svet novih mogućnosti.

Beketovi monološki komadi "Ne ja", "Krapova poslednja traka" i "Srećni dani" donose drugačiju perspektivu. "Srećni dani" su neuobičajeni u Beketovom opusu, jer je glavni lik žena. Komad se igra pod blještavim svetlom, koje osvetljava humku raspukle zemlje iza koje se nalazi pompezno namalana kulisa, koja predstavlja beskrajnu ravnicu, u daljini spojenu sa nebom.

Glavna ličnost u ovom komadu je žena koja je u prvom činu do struka zakopana u zemlju. U drugom činu je zatrpana do vrata. Njen paralisani muž se nalazi iza humke, gotovo nevidljiv za publiku.

Ova moćna slika vodi nas pravo u srce drame, koja ogoljuje ljudsku izolaciju i bitku za egzistenciju. Beketova vizija je bespoštedna, nemilosrddna, oštra - baš kao što je to slikarstvo još jednog velikog umetnika XX veka, Frensisa Bejkona.

Beketova žena je u nemogućoj situaciji i ona ulaže napore da se svim svojim snagama u takvim okolnostima bori za život. U tome, glavno sredstvo je njen glas. Ona je je duhovita, bez samosažaljenja, nepokolebljivo vedra i istovremeno - na dnu sopstvenog očajanja.

Rekviziti kojima raspolaže i za koje se čvrsto drži, kao za život, su: četkica za zube, maramica, futrola za naočare, revolver, ruž za usne i sve drugo što se može naći u jednoj ženskoj tašni.

Pokušaji žene da održi svoje stvari u redu, njeni svakodnevni postupci i rituali, u suprotnosti su sa bujicom njenih poremećenih sećanja. "Srećni dan", koji bi ona želela da ima, potkopan je mislima na krmke - kastrirane muške svinje - kako nas Beket blagovremeno podseća. Seksualna katastrofa se dogodila i drama to istražuje u ženinim sećanjima i u sadašnjem odnosu između nje i njenog muža.

Beketova misao ide u rasponu od svakodnevnog do biblijskog. U njoj se nalaze i ratna razaranja, ranjivost starenja i bolesti, bešćutni spoljni svet u kome se drugi tretiraju kao prezrene figure iz Freak šou-a.

Intenzitet drame "Srećni dani" dolazi iz jukstapozicije ženine ljubavi za život, koju intenzivno evocira pred svojom publikom, i fizičkog bola, koji ona hrabro trpi, sa svom ekstremnošču i veličinom nevolja koje podnosi. Revolver koji ima uz sebe, žena ljubi i odlaže sa strane.

Jan Kot je pišući o "Okovanom Prometej"u imao na umu i Beketovu dramu. Jer, "Srećni dani", kao poslednja verzija mita o Prometeju, najoptimističkiji je komad napisan od Eshila do današnjih dana.

Još uvek, međutim, čekamo srećne dane teatra, kada će glas glumca i uzdah gledaoca bez prepreka zastrujati u vazduhu pozorišne dvorane, stvarajući jedinstvo između publike i izvođača za vreme izvođenja pozorišne predstave.

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 08. mar 2021, 21:26) - frojd [neregistrovani]

Najbolje

Ja odavno razgovaram samo sa sobom . I uvek sam u pravu , nema problema i svađe .

(nedelja, 07. mar 2021, 21:46) - Pedja [neregistrovani]

Inspirativno i....

poučno

div id="adoceanrsvdcfhklggd">