Čitaj mi!

Kako su Johan i Jovan progovorili istim jezikom

Pismo koje je tog neobično toplog februarskog popodneva poštar ubacio u sanduče porodice Dragaš, prvo ih je iznenadilo, a onda rastužilo. Uprkos tekstu na nemačkom jeziku koji su samo delimično razumeli, fotografija i krst kraj nje bili su jasan znak da je njihov prijatelj Johan preminuo. Pismo je u vojvođansko selo kraj Apatina stiglo iz Graca u Austriji, a priča o neočekivanom i neobičnom prijateljstvu Dragaša i Maulovih počela je sada već davne 2006.

Spojila ih je jedna prostrana vojvođanska kuća na uglu dve ulice, ali i teške životne priče, iskušenja izbeglištva, gubitaka i novih početaka. Dragaši su staru "švapsku" kuću kupili krajem 2005. Posle 14 izbegličkih godina ponovo su imali svoj "krov nad glavom".

Vredni, skromni i ponosni nisu više mogli da čekaju na pomoć države, Komesarijata, UNHCR-a – svih onih čije uslove nikad nisu mogli da ispune.

Uvek je falilo nešto, a godine su prolazile. Staru, zapuštenu kuću, kupili su zahvaljujući samo svom radu i dobrim rođacima i prijateljima koji su im pozajmili deo skromne sume.

Zavrnuli su rukave i vrlo brzo napravili sebi pristojno mesto za život. Naravno, bilo je to daleko od udobnosti stana u Gospiću koji su morali da napuste 1991, ali bilo je njihovo. Nisu više morali da strahuju da će im gazde, baš u nevreme, u sred zime, reći da prodaju kuću i da moraju da se sele.

Nisu više morali da, kao suvo zlato, čuvaju starudije koje su gazde nazivale nameštajem. Mogli su konačno da napišu svoje prezime na poštanskom sandučetu, baš onako kako je, pre mnogo godina, pisalo u prizemlju jedne zgrade u Gospiću.

Imali su ponovo svoju kuću, svoje dvorište, svoju kapiju… E, baš na tu kapiju, nepunu godinu kasnije, bojažljivo je pokucao Johan Maul. Imao je loše iskustvo sa prethodnim vlasnicima kuće u kojoj se rodio daleke 1937. godine, ali je rešio da pokuša ponovo.

Rešio i nije se pokajao! Novi domaćin, njegov imenjak Jovan, otvorio je kapiju, ali i srce, dovoljno veliko i dovoljno ranjeno da bi moglo da prepozna tugu u Johanovim očima.

Ko bi bolje od njega shvatio želju koja je ovog vremešnog čoveka dovela pred vrata rodne kuće?!

Razumeo je Jovan Johanove suze kad je dodirnuo zidove uz koje je pravio prve korake, shvatio je njegovu radost kad je ugledao veliku drvenu klompu, pravljenu pre skoro 70 godina, koja je nekim čudom preživela sve godine i vlasnike ove skromne kuće.

Plakao je i Jovan!

U mislima je dodirivao zidove svoje rodne kuće i tražio svoju "klompu", beleg života koji je ostao negde daleko.

Razumela su se ova dva čoveka, bez mnogo reči, bez pomoći prevodioca koji je pokušavao da objasni da je Johan rođen tu, da je, kao dete, posle Drugog svetskog rata bio u logoru u Gakovu, da je, kao i većina njegovih sunarodnika (Podunavskih Švaba) morao da ode…

Jovan i Johan su se "sporazumeli" na jeziku kojim govore svi nevoljnici, izbeglice, ljudi koji su na svojoj koži osetili bol gubitka i težinu života koji se, uprkos svemu, nastavio.

Na tom jeziku ispisane su njihove sudbine – dečaka Johana za kojim su se 1945. zatvorila vrata detinjstva i razbila sigurnost rodne kuće i Jovana, kojeg je, kao pedesetogodišnjaka, "Oluja" 1995. dovela u Johanovo rodno selo.

Sudbina je htela da ih spoji baš tu, u tom selu, u toj kući koju su obojica nazivali domom. I umesto da ih to saznanje posvađa i suprotstavi, kao mnoge pre njih, Dragaši i Maulovi su postali prijatelji.

Na adrese obe porodice stizale su čestitke za Novu godinu, Božić i Uskrs. Posete su postale redovne, sve češće i brojnije.

Upoznavali su jedni druge i otkrivali brojne, slučajne ili sudbinske, sličnosti. Iz Graca su stizali slatkiši, kafa, garderoba, kućne sitnice koje su nedostajale domaćinstvu koje se tek stvaralo, a Dragaši su svoje nove prijatelje dočekivali srdačno i otvoreno!

Uz ličko-vojvođanske specijalitete (kako su šaljivo nazivali hranu koju je usred Vojvodine, za Nemce, spremala Ličanka) stvaralo se jedno neočekivano, ali iskreno prijateljstvo koje je razbijalo sve balkanske podele, nesreće i predrasude.

Johan je poslednji put posetio svoju rodnu kuću 2018, a planove o još jednom susretu s prijateljima poremetile su godine i bolest.

Dragaši su se, uprkos svemu, nadali gostima iz Graca, ali umesto njih, pre nekoliko dana je stiglo pismo sa Johanovom slikom i krstom.

Preminuo je daleko od svog rodnog sela, ali uz porodicu i ljude koji su ga voleli.

Nadam se da je otišao mirno i da su za to, bar jednim malim delom, zaslužni i njegovi srpski prijatelji.

Ako ništa drugo, razumeli su ga.

broj komentara 8 pošalji komentar
(subota, 06. mar 2021, 19:16) - anonymous [neregistrovani]

Хвала за причу о дивним људима....

Браво РТС, дајте нам више квалитетног садржаја, будите другачији од других!

(petak, 05. mar 2021, 18:29) - Anica Dragaš [neregistrovani]

bravo za Dragaše

Ovo je veličina ljudi bez granica, pozdrav, a Johanu laka zemlja

(petak, 05. mar 2021, 07:52) - Владимир [neregistrovani]

Коментар

Прелеп текст.

(četvrtak, 04. mar 2021, 20:29) - Жељко [neregistrovani]

Живот

Како дивна и дирљива прича! Какви људи!

(četvrtak, 04. mar 2021, 18:52) - Sve nas isti kraj ceka [neregistrovani]

Sve nas isti kraj ceka

veoma dirljiva prica natjera covjekq da zastane i da na tren ramisli o zivotu

(četvrtak, 04. mar 2021, 18:21) - anonymous [neregistrovani]

Hvala

Ja samo da novinaru koji je napisao ovaj tekst kažem jedno veliko BRAVO! U moru polupismenih morona koji izveštavaju o tome ko je koga zaskočio u Zadruzi, citiraju cara Dušana a postave sliku cara Uroša, čiji tekstovi izgledaju kao da ih je napisala spremačica Jovanka a ne školovani novinar, ovakav tekst je melem za oči. Jako lepo napisano, bez gramatičkih grešaka, tekst je je kao iz neke knjige. Vidi se da ga je napisao obrazovan čovek, koji se za ovu profesiju zaista školovao. Ovakvi novinari su ponos jedne, nažalost, umrljane profesije kakva je novinarstvo. Hvala vam.

(četvrtak, 04. mar 2021, 17:39) - Kuhn [neregistrovani]

Priča

Priča iskrena, ljudska i topla.
I jedan moj rođak, nešto stariji od Johana, je pred sam kraj života toplo dočekan u svojoj rodnoj kući. U jednom drugom selu u Vojvodini.

(četvrtak, 04. mar 2021, 17:34) - anonymous [neregistrovani]

Divne zivotne price

I pored velike nesrece gubitka rodnog doma, dominira ljudskost zrtava progona.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">