Čitaj mi!

Ne postoji jedna slika grada – svako ima svoju i svaka je istina za sebe

Sećam se jednog predavanja na Kolarcu posvećenog distopiji na filmu i u literaturi. Bilo je to vreme kada su ove teme svrstavane u žanr fantastike i kada niko nije razmišljao da je tako nešto moguće u stvarnosti. Baš te večeri razgovarala sam sa jednim arhitektom o tome kako bi bilo lepo da napravimo serijal o gradu kroz eseje o prostoru i čoveku.

Toliko smo se uživeli u temu da smo čak počeli da osmišljavamo špicu i došli na ideju da bi bilo veoma efektno kada bismo imali kadrove grada bez ljudi a to bi značilo da snimamo noću ili čim svane dan, mada ni tad ne bismo dobili željeni efekat, grad nikada nije sasvim sam. Odustali smo od toga.

A onda, mnogo godina kasnije sedimo u karantinu zbog pandemije koronavirusa i danima gledamo kadrove praznih gradova. Zaista praznih.

Čujem se tih dana sa arhitektom sa kojim sam priželjkivala takve prizore, nezadovoljna što ne možemo da ih snimimo, komentarišemo stvarnost koja je nadmašila naše fantazije i čudimo se da smo uopšte želeli tako nešto. Mada, priznajem, ima mnogo lepote u tome kada je grad sam sa sobom.

O gradu i ljudima pričala sam sa pesnikom Rašom Popovim svaki put kad se sretnemo kod Paliluske pijace. Jednom ga vidim nosi na popravku kompjuter u cegeru, srećan što ga ima, a nesrećan što ne zna šta će dok ne bude popravljen.

"I eto tako, kaže, prvo je grad zarobio čoveka, a sad i ova tehnologija. A niko ne može sam, ni grad, ni kompjuter, ni čovek. Kada sam sedamdesetih godina živeo u Londonu kao lektor, imao sam interfon u toj velikoj zgradi od 24 sprata, sve je bilo pokriveno kamerama i zvučnicima, kao u Orvelovoj 1984. Ja sam u stančiću imao mikrofon koji je povezan sa celom zgradom, a glavna tabla je kod nastojnika, on je sve mogao da čuje. Vidite kako je taj Orvel svašta znao mnogo ranije."

Sećam se Rašine priče o tome kako svaki grad,svaki deo grada,svaki spomenik ima svoju frekvenciju. Zato pored nekih volite da sedite, a kraj drugih se ne osećate prijatno.

Upravo u delu grada gde smo se sretali, a gde je proveo deo života, u ulici 27. marta, Raša Popov sada ima svoj plato i spomenik napravljen od matica, šrafova i raznih čeličnih elemenata, sasvim u duhu njegovog života i stvaralaštva.

Drugi delovi grada imaju svoje spomenike pisaca, arhitekata, heroja...

Grad je i učesnik i svedok i scenografija naših života kojoj se prilagođavamo ili je prilagođavamo sebi i menjamo je. "Grad je, po rečima Platona, ono što jeste, zato što su njegovi građani to što jesu".

U knjizi "Čitanje grada - između duha i materije" prof. Ljubinko Pušić pisao je: "Kontrapunkt pulsiranja grada ne može se pratiti kao prost zbir događanja, već kao spiralni tok uzroka i posledica. U spirali vremena i okolnosti, svi urbani prostorni i socijalni obrasci imaju nove oblike, nadograđuju svoja prvobitna ili prethodna značenja i dalje kroz vreme, vode grad i društvo".

Ne postoji jedna slika grada. Svako ima svoju sliku i svaka je istina za sebe.

Čak je i svaki pokušaj da fotoaparatom ili kamerom uhvatimo pravu sliku jedinstven i neponovljiv. Tako je i kad slikamo ljude. Kako je to moguće? Šta je to do čega ne možemo da dopremo? Možda je to ona frekvencija prostora o kojoj je pričao Raša Popov. A mislim da ćemo pravi odgovor dobiti u novom Teslinom muzeju koji će prema zamisli arhitekte izgledati kao projekat iz budućnosti. I on će jednog dana biti još jedna slika grada za veliku slagalicu čiji smo deo i materijalno i duhovno.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">