Čitaj mi!

Ne plači, Argentino, Zlatni dečak je u svom društvu

Smrt je prekršila njihov kodeks ćutanja, taj pakt o nenapadanju. Pružio je Bogu njegovu, "božju ruku" i preselio se u svoje društvo, gde konačno nema bola i tuge. Među besmrtne, iako je to i za života postao.

Zar nije čudno šta možemo zapamtiti a šta zaboraviti?

Osetićemo ukus ćufti iz predškolskog, ali zato lako smetnuti s uma šta smo radili pre tri dana...

Drago mi je, koliko god to glupo i besmisleno zvuči u ovom momentu, što ovaj dan neću zaboraviti nikada. Ovo je jedan od onih velikih, monumentalnih dana, koji se pamti za ceo život.

Zauvek ćemo znati gde smo bili tog 25.11.2020. godine, kada je otišao najveći.

Možda je i nepravedno reći da je otišao. Pre će biti da se vratio. Svom svetu, koj god i gde god on bio.

Dijego Maradona je bio gost na Zemlji, pružio ljudima radost i podelio svoju čistu, neiskvarenu energiju, završio misiju i vratio se... 

Bez pozdrava, jer bi bilo preteško. Pre svega njemu, jer se odomaćio, osećao je da pripada ovde, da je "naš".

Ali nije - nikada to nije ni bio, iako smo često - i mi i on, želeli da jeste. 

I sada će se, kao što to obično biva nakon nečije "smrti" - govoriti o njegovim uspesima, padovima, izborima, greškama, skandalima, više ili manje poznatim detaljima iz njegovog, ovozemaljskog života... 

A ništa od toga nije bitno, zaista. Ni najmanje. 

Sve što treba znati o Dijegu, zlatnom dečaku kojem je zlato nije vredelo ni pišljiva boba, sazdano je u onih nekoliko desetina sekundi večnosti, dok se zagreva pred utakmicu.

Dok vodi ljubav sa loptom u tako zapostavljenom, "nebitnom" prostoru kao što je zagrevanje, dok  svi grickaju suncokret i traže svoja mesta, dok niko ne gleda pomno na teren; Dijego, zarobljen u vremenu, koje je bespomoćno stalo pred duhom njegovog, onozemaljskog, bića, i dopustilo slobodi, ljubavi i radosti, da prokulja kroz svaku kovrdžu, ovozemaljskog tela.

Čudesne moći, koje su pokolebale i one neverujuće, zračile su svakim korakom koji je pravio na ovoj, našoj, planeti. 

I kako je zakoračio u pogrešnu stranu 40-ih; kada je bio dovoljno mlad da ima želje, ali i dovoljno star da krene da ih ostvaruje, kada debelo meso postaje sve deblje, a živci sve tanji; postajalo je jasno da se njegovo vreme na ovom svetu, među ljudima, približava kraju.

I, iako mnogi misle da je tome razlog to što je Maradona bolje igrao na terenu nego u svom, ovozemaljskom, životu, moram dići glas, verovatno iz srdžbe i skrhanosti, i ustvrditi suprotno.

Ovozemaljski Dijego je živeo punim plućima. Neuhvatljivog i nesputanog duha, poput vetra. Neupitna ljubav prema svakoj sekundi, ovozemaljskog, života, vodila ga je brojne greške, mračne ćorsokake i ambise, svakako. 

Ali, živeo je bez ručne kočnice, prateći srce (kakve li ironije, postao je veći od njega), a ne um, živeo je onako kako bi mnogi živeli da imaju... hrabrosti, iako sam siguran da postoji barem jedna reč koja bi bolje opisala Maradonu. 

Da li je mogao da živi zdravije, umerenije, sporije? Svakako. A da li bi živeo tako da je znao kakav kraj, ovozemaljskog života, ga čeka? 

Nisam ubeđen. Štaviše, duboko sam uveren da ne bi.

Život ne vraća kusur, a Maradona ga nije nikada ni tražio, nit' je mario za njega. 

Smrt je prekršila omertu, samo njihov zakon ćutanja i pakt o nenapadanju koji je već decenijama na snazi. Pružio je Bogu onu njegovu, "božju ruku" i preselio se u svoje društvo, među besmrtne, iako je to i za života postao.

Večita, besomučna i očajnička potraga za Bogom, za verom, za potvrdom, nikada nije bila zgodnija.

Hodočašće nikada nije bilo kraće.

Lanus, Rosario, Buenos Aires, Barselona, Sevilja, Napulj... Ulice ovih gradova, stadioni širom planete Zemlje, čuvaju nepobitne dokaze da je barem na trenutak bio jedan od nas, da je bio naš.

Iako to, zapravo, nikada nije ni bio. 

Putuj, El Pibe de oro, srećan ti put kući... Na mesto bez tuge, bola, patnje, zlobe, laži i mržnje. 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">