Čitaj mi!

Tužna kao pas ili praktična kao mačka

Iznenada, činilo mi se, dobila sam želju da na planini nedaleko od Beograda potražim kuću u koju sam nekada, kao dete, odlazila.

Prikrada se. Poput mačke. Kreće se tako mekim koracima i kada se približi, čini se da je nastupila iznenada.

Tom stanju odavno su nadenuli ime, ali nikada ga do kraja objasnili. 

Opisivali jesu, kao čežnju, kao zatomljeni bol koji iracionalne snage u nama prizivaju u sećanje, kao nezadovoljstvo sadašnjim, kao izgubljen raj, kao mesto na kojem zapravo nikada nisamo bili ali varljivo sećanje nas uverava da jesmo. 

Nije utopija, slična joj je, nostalgija. 

Profesorka i spisateljica Svetlana Bojm misli da se "početkom 21. veka ova prolazna boljka pretvorila u neizlečivo moderno stanje. Dvadeseti vek je počeo futurističkom utopijom, a završava se nostalgijom". 

Mesecima već čini mi se da je ova profesorka u pravu, osim što pomišljam da bi nostalgija s kraja dvadesetog veka mogla nestati pred distopijskim osećanjem početka ovog našeg. 

Dovoljno je, uostalom, osvrnuti se oko sebe. 

I tako iznenada, činilo mi se, dobijem želju da na planini nedaleko od Beograda, po ko zna koji put, ponovim avanturu i potražim kuću u koju sam nekada, kao dete, odlazila. 

Ona je vlasnika promenila odavno, još devedesetih godina prošlog veka i ne znam čemu se nadam svaki put kada je ponovo tražim. 

Na Kosmajskom putu je bila nekad, Kosmajski put postoji i sada, ali kuće nema ili ne umem da tragam. 

Put je, čini mi se, isti. 

Kuće s jedne strane, šuma, još uvek očuvana i neposečena, s druge, na jednom od vrhova planine spomenik Kosmajskom partizanskom odredu osmišljen i ostvaren u fizičkom prostoru udruženim snagama jednog vajara i jednog arhitekte. 

Još uvek me, kao i u detinjstvu, iz daljine podseća na ptice raširenih krila, prizemljene nakratko, minut pre uzletanja. 

Kaže mi I. da njemu prostor između betonskih krakova, kada se u njega stupi, izgleda kao skrovito mesto s dobrom energijom. Ne osećam, tu energiju, samo bih da pronađem kuću. 

Spuštamo se u nizinu ponovo, popločanom šumskom stazom, ponovo izbijamo na Kosmajski put, pešice, kolima nikako, brzina poništava tragalački doživljaj, i koračamo pored svih tih kuća koje nisu "ona kuća". 

Čini mi se da je bila, da jeste, tu negde, ali je ja ne prepoznajem, mnogo godina je prošlo, a opet, nemoguće je to, ne prepoznati je. 

Molim I. da prepešačimo još malo, tamo, do one velike betonske ograde. 

I kada stignemo do nje, vidik mi je zaklonjen, velika je to parcela izgleda, a ograda betonska, visoka, ni traga od bilo kakave asocijacije, "energetsko polje" nikakvo… i kada pomislim da je na prodatom placu, na mestu gde se kuća nekada nalazila, podignuta možda neka druga, a "ona kuća " srušena, da je plac ograđen i da nema šanse da je ikada više u budućnosti vidim, setim se Svetlane Bojm. 

Nostalgični smo i moderni, nezadovoljni sadašnjim s kojim revolucionarni zanos kritike "svega postojećeg" nema ništa jer bi takvo nezadovoljstvo značilo čin akcije osvajanja vrednosti suprotne aktuelnim. 

A naše, moderno nezadovoljstvo, računa na povratak mestu koje bi, slično onom malom prostoru između betonskih krakova jednog spomenika odisalo spokojstvom trenutne ušuškanosti i, plašim se, ništa više od toga. 

Da li sam u potragu za "onom kućom" krenula poput mačke koja samo sledi naviku vraćanja fizičkom prostoru ili je ta "nostalgija" pseće prirode, rešena da osim povratka mestu, povrati i osećanje vezano za taj prostor. 

Nedavno su mediji bili preplavljeni tekstovima, sećanjima na jedan datum koji u društvenoj svakodnevici ima veliki simbolički značaj. Peti oktobar. 

I dok sam čitala napisano, nisam mogla da zanemarim značenje smešteno između redova, koje sada, tom simboličkom mestu u vremenu, daje samo snagu nostalgičnog sećanja, bez dubljeg vezivanja za smisao koje je tom mestu u vremenu davalo vrednost. 

Savremeni nemački pisac Tomas Plecinger u sjajnom romanu Sahrana jednog psa ima i jednu sjajnu metaforu: "Vreme je jezero, a sećanje tužan pas". 

Da li se, pred podignutom betonskom ogradom koja zaklanja nekada nam važno mesto ponašamo poput mačke, ili smo tužni pas?

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">