Čitaj mi!

Selenić ponovo među Srbima

Približava se dvadeset pet godina od smrti Slobodana Selenića. Ovaj divni pisac umro je 27. oktobra 1995. i sahranjen je poslednjih dana oktobra kada se prvi sneg, dobro se sećam, prerano mešao sa ledenom jesenjom kišom. Da li ćemo ga se setiti četvrt veka nakon njegove smrti?

Književni život Slobodana Selenića nikako se ne može nazvati intenzivnim, već pre ekstenzivnim. Ovaj gospodin srebrne kose svakih pet ili deset godina vraća se svojim delom potiho u srpsku književnost i smotrenim literarnim glasom još jednom nas podseti na sebe, a to je šteta, jer Seleniću je mesto u daleko snažnijoj memoriji minulih vremena nego što je to danas.

Njegove knjige nisu revolucionarne sa stanovišta stila ili formalnih književnih zahvata; on se ne može nazvati tvorcem nijednog legendarnog lika čije se reči prepričavaju ili koji je postao amblem za jedno doba – ali ovaj pisac napravio je čitav jedan porcelanski svet koji je svojom mnogostrukošću i isprepletanošću načinio mapu za decenije koje su prošle.

A možda su najveći neprijatelj Selenićevih knjiga te decenije koje su prošle. Nema više partizana, nema više ni njihovih potomaka; nestaje netragom i Miloševićevo vreme koje je Selenić počeo da zahvata u poslednjim romanima, pa se univerzalnost likova ovog autora ozbiljno stavlja na cenu. Ali paradoksalno, ti nejaki karakteri – svi nastali kao transpozicija svetle, odnosno tamne strane autora - prolaze sud istorije sa lakoćom. 

Oni su plastični i opipljivi kao Vladan i Istref iz "Prijatelja sa Kosančićevog venca 7", oni su strasni i zanosni kao Mihajlo i njegov otac Stevan Medaković iz "Očeva i oca"; oni su prkosno bolesni ali neće tek tako da umru kao Vojin Dimitrijević i njegov sin Maksimilijan iz romana "Pismo glava".

U čemu je onda problem? Kakav autor, takav i književni svet. Selenić je bio demokrata iznad svega, pa su mu i dela takva: demokratska.

Živimo, međutim, u surovo vreme u kojem je plemenita literatura gotovo ispustila dušu i u kojem blasfemični literarni prevaranti i banditi ne prezaju sredstva da prodaju desetine hiljada primeraka knjiga koje su zasnovane na jednom triku, maloj prevari, ili svima prihvatljivoj obmani.

U takvom svetu smetaju svi pisci koji pišu velikim stilom i čije se delo ne zasniva na jednostavnoj podeli karaktera na dobre i loše. Selenić je bio jedan od takvih i zato ga danas mnogi guraju ustranu, jer bi se njegovim većim prisustvom u javnosti pokazalo koliko mnogo savremenih srpskih književnih veličina zapravo rđavo piše!

A Selenićevo delo se brani, nije da se ne brani – ali sredstvima koja se pokazuju nedovoljnim. Zato ga valjda ima na svakih deset godina. Delo ovog autora je zbog toga i prisutno i odsutno iz naše književnosti. Možda je tome doprinela i činjenica da je autor umro naglo, u najgore vreme naše novije istorije, i da uprkos "Ubistvu s predumišljajem" i "Malajskom ludilu" nije uspeo da za sobom ostavi svoje krunsko delo koje bi obradilo čitave devedesete.

Usuđujem se da kažem da bi početkom 21. veka, da je poživeo, Selenić napisao taj roman koji se i danas označava kao "karika koja nedostaje" – veliki roman o devedesetim godinama. 

Objavio bi ga 2004. ili 2005. i tada bi imao, ipak samo sedamdeset jednu ili sedamdeset dve godine. Taj veliki roman, ta literarna Atlantida za kojom još tragamo i bezuspešno motivišemo manje nadarene naše književne savremenike da ga napišu, bio bi onaj stražar i nad ostatkom dela ovog autora.

Ali, to se nije dogodilo. Selenić je umro 27. oktobra 1995. i sahranjen je poslednjih dana oktobra kada se prvi sneg, dobro se sećam, prerano mešao sa ledenom jesenjom kišom. 

Kakva šteta! Bez tog krunskog romana njegova današnja izabrana dela najviše mi liče na Vladana iz "Prijatelja": tako lomni, tako neuljudno oprezni u ovom surovom vremenu, ti romani traže svoj prostor, ali ipak potihim glasom.

Da li ćemo se setiti Slobodana Selenića četvrt stoleća nakon njegove smrti? Mogli bismo barem mi na televiziji, gde je Boba ostavio trajni trag.

broj komentara 4 pošalji komentar
(ponedeljak, 05. okt 2020, 10:58) - anonymous [neregistrovani]

Inter arma silent Musae

Gospodin Slobodan Selenić je gospodin istog "kova" kao Slobodan Jovanović- tih, pronicljiv, hrabar kritičar dobrih namera, iskren, kosmopolita.
Ostavo je svoju baštinu za buduća pokolenja, ali samo za one koji će u tišini traganja naći svoj put do "Očeva"..."Bašte"..."Pere"...Možda je i dobro da je na književno-istorijskoj margini kako bi se sačuvala vrednost dela.
Otišao je sa životne i spisateljske pozornice u vremenima kada je lepota ustuknula pred zlom.
Ko zna da li bi zbog urođene osetljivosti našao snage i napisao svoje poslednje veliko?!
Ne zaboravimo: Inter arma silent Musae

(sreda, 30. sep 2020, 13:42) - Alek, London [neregistrovani]

Veliki pisac gradjanske klase

Ne zaboravimo sjajne "memoare Pere Bogalja"! Selenic je prevashodno opisao gradjansku klasu koju je komunisticki rezim sistematski unistavao I raseljavao. A Milosevic nastavio.

(ponedeljak, 28. sep 2020, 20:49) - anonymous [neregistrovani]

Selenic

Imao sam srecu da je majka u ono vreme sindikalne kupovine knjiga na metar,kupila i Seleniceva dela.
Kakvo otkrovenje !

(ponedeljak, 28. sep 2020, 12:50) - Vladana [neregistrovani]

Nezaborav

Genijalan pisac, treba mu se češće vraćati.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">