Mogu li roboti da zamene žive glumce

Po završetku predstave "Dolina jeze" publika je s nevericom prilazila glumcu na sceni koji je sedeo nepomično da bi se uverili da li je zaista reč o robotu ili triku. Nesvesno je zapravo demonstrirala činjenicu da još uvek živimo u antropocentričnom svetu i da čovek ne želi da se povuče. Da li na sreću ili na žalost.

Ne znam da li će ikada biti deo istorije fenomenoloških analiza, ali poznajem ljude koji novine čitaju "natraške" i sećam se vremena kada ih je bilo mnogo, tih ljudi, koji su mnogo pre pojave interneta, kada su se novine, kao i knjige, čitale više nego danas, dan počinjali pogledom na zadnju stranu novina.

Internet i "surfovanje" po njemu već je produkt novog, nelinearnog, posmodernog uvida u stvari. Bolje reći, proizvod postvremena, jer gotovo da nema dana a da nas ne presretne kakva kovanica sa prefiksom post.

Pre nekoliko godina Oksfordski rečnik detektovao je učestalu upotrebu reči postistina i ona je te 2016. ponela titulu reči godine. Objašnjenje da se reč odnosi "na okolnosti u kojima objektivne činjenice imaju manji uticaj nego emocije i reakcije..." potpuno u duhu postistinskog shvatanja realnosti postalo je predmet rasprave u kojoj su jedni ukazivali na pogubnost stava koji dopušta relativizaciju svega a drugi, u skladu sa svojim osećanjem sadržaja pojma postistina, nudili drugačije tumačenje te reči.

Postistina se odnosi na realnost nastalu posle spoznaje istine, smatraju oni, pod uslovom, naravno, da se do istine nekako stiže. Koje god objašnjenje da usvojite, može biti tačno.

Uostalom, ovo je doba postistine, a ono sadrži i postumetnost i postfilozofiju i posthumanizam – veštačka inteligencija nam kuca na vrata, zapravo, postumetnost je već poznaje.

Upravo ovih dana, u doba korone, kada sa sigurnošću niko ne može reći kako će izgledati realnost postkorone, Bitef nam je doneo "Dolinu jeze". Nisam bila "na licu mesta", ali i posredovan doživljaj je nekakav doživljaj, rekla bih, sudeći po ličnom iskustvu, veoma jak.

Snimak predstave Štefana Kegija na Drugom programu Radio televizije Srbije nije me ostavio ravnodušnom. Kamerna atmosfera, više performans nego pozorište, više tehnika pripovedačkog umeća nego multimedijalnog, bar moj doživljaj je takav bio, omogućila je savršenu interakciju sa gledaocem/slušaocem.

Ko je bio prisutan na Skveru Mire Trailović ili ispred ekrana u vlastitoj sobi može naslutiti o čemu govorim. O brojnim značenjskim slojevima predstave moguće je raspravljati kao i o "pozorišnom" u celoj toj priči, ali meni je pažnju privukao jedan detalj, na kraju, u postizvođačkom delu.

Setila sam se onih ljudi koji novine čitaju "natraške" i pomislila kako bi mi, da sam kojim slučajem preskočila sve prethodno u predstavi, taj postfestum gest publike znakovito ukazao na poziciju čoveka u vremenu posthumanizma.

Desilo se sledeće: publika je prilazila robotizovanom glumcu/izvođaču, slikala ga, zagledajući ga, čitav onaj mehanizam kome je algoritam udahnuo život i jasno se moglo videti da su neki od tih ljudi, moguće i tokom predstave, na trenutak posumnjali u realnost robota i poverovali u pojavnost živog čoveka na sceni.

Meni se to, na kratko, tokom trajanja predstave desilo. Iako najavljena, iako sam ja bila pripremljena za robota na sceni, u trenutku mi se učinilo suprotno.

Da li je simulacija humanog bila tako dobra da je za kratko bilo moguće poništiti granicu original/falsifikat, pa je neverica u robota na sceni bila izraz divljenja humanoj inteligenciji da napravi veštačku ili antropocentrizam čini svoje.

Ne zaboravimo, Bog je stvorio Adama po vlastitom obličju, čovek je verovao u taj metafizički autoritet, a onda je poželeo da napravi Golema. Tradicija jevrejskog misticizma, koliko god varirala predstavu o Golemu u jednom je jasna. Golem je proizvod magijskog znanja čoveka i može biti opasan, ne on, stvoren za potrebe čoveka, već sile koje ga konstruišu, samo to humano znanje, čovekova namera. Nešto poput Frankenštajna, stvoren da deluje za čoveka dok se u nekom trenutku ne okrene protiv njega.

Posthumanizam, ne kao prisustvo veštačke inteligencije u savremenom svetu, već kao odsustvo humanističkih principa na kojima civilizacija počiva ili bar verujemo da počiva.

Na vremenskoj ravni u kojoj je čovek zamenio Boga i stvorio antropocentrični svet, perspektiva se pomera ka novom, autoritetu veštačke inteligencije, ka posthumanizmu o kome se neprekidno govori, ali koji istovremeno pobuđuje sumnju.

Publika na predstavi "Dolina jeze", gestom neverice da je moguće tako savršeno simulirati humanost, nesvesno je zapravo demonstrirala činjenicu da još uvek živimo u antropocentričnom svetu i da čovek ne želi da se povuče. Da li na sreću ili na žalost, pokazaće budućnost.

broj komentara 1 pošalji komentar
(subota, 26. sep 2020, 11:02) - Вибрирајући трилер [neregistrovani]

Залудно кроћење времена

Тако је, пост-истина је да сам најпаметнији, најјачи, најлепши и најпривлачнији мушкарац на свету.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">