Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Napisala sam i, u prethodnih mesec i po dana, ovde objavila tri teksta u kojima sam se bavila Drugim svetskim ratom, ali i sukobom koji je početkom devedesetih besneo u bivšoj Jugoslaviji. Pisala sam o sebi, svojoj porodici, narodu kojem pripadam. Kao i uvek kad se "potegnu" takve teme, bilo je reakcija, što privatnih što javnih, na portalu RTS-a i društvenim mrežama.

Zahvalna sam svima koji su mi pružili podršku, saosećanje i razumevanje, ali bilo je, naravno, i onih koji su kritikovali, koji stvari ne "vide" mojim očima. Iako je normalno da čoveka to pomalo zaboli, kad bolje razmislim, zahvalna sam i njima. Zašto?!

Zato što su me podstakli na razmišljanje o njihovim stavovima i preispitivanje sopstvenih, ali i na donošenje nekih zaključaka.

Kritike o kojima govorim mogle bi da se svedu na jednu rečenicu - Ne vredi živeti u prošlosti, valja gledati u budućnost, zaboraviti i oprostiti.

Iako sam svesna da od "čeprkanja" po starim ranama nema mnogo koristi, ipak sam, posle "mozganja" na ovu temu, sasvim jasno zaključila da ja ne pripadam onom delu društva koji tako misli, koji tako može! Jednostavno – to nisam ja i konačno nemam problem da to jasno i glasno kažem. Koliko god budućnost bila važna, i prošlost je deo naših života. Ko smo bez ličnog i kolektivnog sećanja, bez iskustava, ožiljaka i lekcija kojima nas uči prošlost?!

Iako možda nije hrišćanski, ljudski je, i da ne oprostiš i da ne zaboraviš. Legitimno, kao i ono drugo!

Na ličnoj ravni, nikad se nisam svetila onima koji su me povredili, niti imam želju za tim, ali teško (gotovo nikad) sam praštala i zaboravljala. Pamtim svaku nepravdu, bol, ljudsku zlobu i zavist koje su me povređivale. Nekako mi se čini da bih izdala sebe kad bih to zaboravila i oprostila. Dozvolila bih im da me ponovo rane.

Na onom višem, kolektivnom nivou, dugo sam se, međutim, preispitivala i pokušavala da "pobedim" sebe. Trudila sam se da se priklonim onom opštem, društveno prihvatljivom i nametanom mišljenju da se, zarad budućnosti, ne treba previše osvrtati na prošlost. Nije mi išlo, nisam ja taj "tip"!

Koliko god gledala napred, nisam mogla da zaboravim i oprostim – nepravde, ratove, a posebno zločine koji su činjeni nad narodom kojem pripadam... Nisam mogla, ali me je uvek zbog toga nekako "grizla" savest. A onda sam, pre nekoliko dana, sasvim slučajno, shvatila da čovek mora da se pomiri sam sa sobom.

Shvatila sam da nema ništa loše u tome što pamtiš i ne opraštaš zlo koje ti je učinjeno. Nećeš nužno postati lošiji čovek, nećeš biti ogorčen, nesrećan i "promašen". To mi je dokazao Arije Livne, nedavno preminuli specijalni predstavnik Svetskog jevrejskog kongresa za bivšu Jugoslaviju i senator Republike Srpske.

U intervjuu snimanom pre nekoliko godina, a koji sam sad prvi put videla, Livne otkriva svoju tragičnu porodičnu priču. Bogata i uspešna jevrejska porodica iz Novog Sada praktično je ugašena u Drugom svetskom ratu, a on je, kao mladić, spletom okolnosti preživeo, radeći u Borskom rudniku kao logoraš. Njegovu potresnu rečenicu – Posle rata, moja porodica nije više postojala – doživela sam posebno emotivno zato što sam se setila svoje porodične priče.

Nešto slično desilo se u tom ratu i nama, Srbima iz Hrvatske. Mnogo je porodica nestalo zauvek, a moja je jedva "preživela". Bliskih rođaka gotovo da i nemam i uvek sam žalila zbog toga.

Prepoznala sam tu tugu u očima i glasu ovog krepkog starca. Ali videla sam i čula i nešto drugo. Nešto što se uglavnom ne pominje, što svi izbegavaju. Livne jasno i glasno kaže da nije, neće i ne želi da oprosti dželatima. To se, kaže, ne zaboravlja i ne oprašta.
Te reči kao da su me probudile, razdrmale, ali i nekako ohrabrile!

Shvatila sam da ne mogu da oprostim zločine počinjene nad Srbima u Prvom svetskom ratu, bombardovanje i okupaciju u Drugom, genocid i zverstva NDH-a, sankcije tokom 90-ih, bombardovanje 1999. i zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije. Ne mogu da zaboravim decu pobijenu u Goraždevcu, žeteoce iz Starog Grackog... Ne mogu i neću!

I nema u tome baš nikakve želje za osvetom, mržnje, ostrašćenosti. Ne želim nikakvo zlo onima koji su ga činili. Iako možda ne izgleda tako na prvi pogled, verujem da su oni već kažnjeni i obeleženi onim što su uradili. Okrvavljene ruke vas kad-tad "stignu", ščepaju i ne daju da mirno spavate.

Na moj oprost ipak neka ne računaju!

Tu rešenost videla sam i u bistrim očima čoveka koji je, uprkos tragediji i nevoljama koje su ga pratile, poživeo gotovo sto godina! Nije zbog toga bio ni manje uspešan, ni nesrećan. Rekla bih čak da ga je to činilo tako jakim i svesnim, i sebe i sveta koji ga je okruživao! Srećno Arije! Verujem da si i tamo negde pronašao svoj put, ali i davno izgubljenu porodicu! Sigurna sam da su ti zahvalni što nisi zaboravio!!!

broj komentara 15 pošalji komentar
(utorak, 22. sep 2020, 17:36) - anonymous [neregistrovani]

Коме да опростимо?

Да би опростили злочине почињене над нашим народом нпр. у НДХ, неопходно је да "друга" страна призна те злочине, али она их негира и умањује! Ако није било злочина ("тамо" је то опште прихваћено!), што је био програм комуниста (и "наших" такође!), који су то због "братства и јединства" прећуткивали, о каквом опроштају (за шта и коме?) онда говоримо? Зато сматрам да је неопходно да се покрене широка акција против покушаја умањивања почињених злочина над нашим народом у последњих 100 година! Иначе може све да нам се понови и још да нас оптуже да смо то ми испровоцирали ратовима '90-их година прошлог века....

(utorak, 22. sep 2020, 15:35) - anonymous [neregistrovani]

Ne bih rekao

Srbi su prevashodno svoje zločince ili procesuirali ili predali u Hag, a nijedan se ne slavi. Ne bih rekao da je situacija kod drugih ista, naprotiv.

(utorak, 22. sep 2020, 15:16) - Мирослав М. [neregistrovani]

Заборав

Заборав нас тера да понављамо исте грешке безброј пута, време је да се памти.

(ponedeljak, 21. sep 2020, 13:08) - dr Predrag M. Jovanovic [neregistrovani]

istina

Apsolutno se slazem sa tekstom. Nikada ni oprostiti i ne zaboraviti ali i ne mrzeti.
Jer mrznja izjeda onoga ko mrzi. Samo ukoliko to uspemo da usadimo u mladje generacije imacemo sanse da prezivimo kao narod.
50 godina komunizma je uspela dobrim delom da ugusi nacionalnu svest srpskog naroda. Iskreno se nadam da nije bas u potpunosti uspela u tome..

(ponedeljak, 21. sep 2020, 11:25) - глас разума [neregistrovani]

Људски је праштати и не заборављати

Али праштати човек може само онда кад код оног другог примети да му је стало да му буде опроштено, када се труди и каје за почињена недела... Када тога нема или кад је то лажне природе, онда опрост једноставно није могућ. А и то што неко можда није склон освети и не жели да се и сам спушта на неки ниски ниво, опет не значи да је заборавио или опростио. Постоји много начина да се не опрости. А када имате посла са злочинцима повратницима, који редовно понављују исте или сличне злочине, немогуће је наставити даље као да се ништа није десило. Не може се тек тако окренути будућности... нема нормалне будућности тамо где је прошлост оптерећена и нерашчишћена, таква прошлост не допушта никакву будућност. Могуће је и људски је праштати, али само кад видите да има покајања и искрене жеље да буде опроштено, но тога готово никад нема, напротив, увек је ту та спремност на поновне злочине, на наставак, само кад се укаже адекватна прилика, и јасно је да у таквом амбијенту не може бити праштања, јер би то значило упадање у болесни мазохизам и аутодеструкцију! А има богами код нас и немали број баш таквих људи, нажалост... они ништа нису ни схватили нити научили, па им је следећа трагедија већ упрограмирана.

(ponedeljak, 21. sep 2020, 00:52) - ,," [neregistrovani]

.

Иако су се неки (северно европски народи) одрекли своје зле прошлости, више него што неки (у окружењу) намеравају, а камоли да су то до сада и покушали (изјаве и понашања свуда и међу свима, попевке званичника, називи улица и тргова...), ратна одштета се исплаћивала и још увек сагну главу од стида кад се помене само име неког од убијалишта.

Српским Жртвама не само што још увек није исплаћена одштета из Првог и Другог светског рата, него се још Нама прети да ће тражити одштету за ове последње ратове, који су кад се са временског растојања погледа били само наставци Првог и Другог светског рата, са истим убицама.
За сваку убијену Српкињу и сваког убијеног Србина их се има судити.
Колико је само одштета у отетом земљишту, попаљеним кућама и отетим становима?
Да, нема опроштаја, али има да има наплате, за свако отето зрно жита.

][
][

(nedelja, 20. sep 2020, 11:16) - Rada [neregistrovani]

Zašto bih se stidela

što ne zaboravljam? Ne znam da li opraštam-jednostavno, ko mi učini nažao taj je za mene mrtav čovek i ne bavim se više njime, niti svaki dan razmišljam o njegovom postupku. Užasnu propagandu protiv Srba i Srbije 90tih godina i bombardovanje '99 ne mogu da zaboravim (srećom, niko mi nije stradao u Drugom svetskom ratu i 90tih) i ne bih uopšte razmišljala mnogo o tome da me pripadnici "druge Srbije" ne podsećaju, u proseku tri puta nedeljno da treba sama sebi da priznam da smo svi mi bili šovinisti jer nismo hteli da doživimo sudbinu porodice Zec i da smo bili jako zli što smo, iako međunarodno priznata država, hteli da ugušimoo pobunu u jednom svom delu. E, onda se setim...

(nedelja, 20. sep 2020, 00:18) - anonymous sasa [neregistrovani]

Ponavljači!

Toliko se puta desio zločin nad našim srpskim narodom između ostalog i zato što smo zaboravljali i zarad nekog zajedničkog života. Onaj koji hrani zmiju mora da zna koliko god je hranio ona će ga čim mogne ujesti a oni dušebrižnici koji govore o oprostu ja bi ih upitao, da im neki komšija bez razloga udari nekoga u porodici ili im uništi neku njihovu imovinu pitam ih da li bi mu oprostili? Mislim da ne bi ali i dalje bi pričali o opraštanju!

(subota, 19. sep 2020, 23:38) - anonymous [neregistrovani]

A obratno

Problem je što se na prošlost ne gleda holistički (whole) sveobuhvatno. U bliskoj prošlosti su se dešavali zločini i sa srpske strane koji se takođe ne zaboravljaju od strane drugih. Prevashodno zato što se zločinci slave, t.j. nije prihvaćena odgovornost za njih.

(subota, 19. sep 2020, 22:46) - Ивана [neregistrovani]

опрост

Опростити је јако тешко, треба томе тежити, и то вероватно стварно јако мали број људи у томе и успе.

Зато се све више пласира да треба да гледамо у напред, да треба то заборавити, окренути се нечему новом... чему год. А заправо, тим окретањем, окрећемо леђа онима којима је неправда нанета. Неко је убијен, мучен, осакаћен јер је био рођен,радио,живео на месту где је одлучено да више не сме да буде. И сад ми остали који смо имали "срећу" да не живимо тамо одакле су нас протерали, треба да смо срећни и да кажемо "ајде молим те доста о тој прошлости, идемо даље". А где је то даље? До нове границе коју ће нам поставити? Или је то даље, што даље од рода свога?

div id="adoceanrsvdcfhklggd">