Zašto žalim što sam "otkrila" Uvac

Naime, fotografija uz koju sam napisala onu rečenicu nastala je baš tamo - na vidikovcu iznad kanjona. Gledajući je i sećajući se okolnosti u kojima je snimljena, odjedanput sam postala svesna koliko su se stvari promenile za proteklih šest godina. Ja, naravno, imam poneku boru više, ali ni Uvcu "ne cvetaju ruže".

Te godine smo odlučili da godišnji odmor provedemo u selu Kušići, nedaleko od Ivanjice. Presudilo je to što do tad nismo bili u tom kraju, ali i krajnje povoljna ponuda u pristojnom hotelu.

Iako sam prethodno na internetu već pronašla zanimljivosti koje bi valjalo posetiti, pitala sam i recepcionera za savet. Njegova preporuka bio je upravo kanjon Uvca, ali uz upozorenje da je put do tamo neobeležen i jako loš.

Uz neopisivu želju za avanturom i veru da će jugo, koji smo tad imali, savladati sve prepreke, krenuli smo... Naravno, zbog nejasnih oznaka na glavnom putu ka Sjenici, skrenuli smo na pogrešnom mestu, ali smo imali sreću da baš tu naiđemo na čuvara Parka prirode (tzv.rendžera).

Na parčetu papira nam je nacrtao kako da dođemo do jednog od vidikovaca, ali je sumnjičavo vrteo glavom gledajući u našeg jugića. Bez džipa ili lade nive, do tamo se teško stiže-bio je jasan, ali smo i mi bili tvrdoglavi.

Krenuli smo pa šta bude!

Zahvaljujući onoj "karti" prilično smo se lako snašli, na raskrsnicama poljskih puteva skretali u pravom smeru, a jugo je junački savladao sve izazove, rupe, bare i kamenje. Na čitavom tom putu od nekoliko kilometara nismo bukvalno nikoga sreli, ni meštane, ni turiste i nekako smo baš uživali u prelepoj prirodi, ali još više u uzbuđenju koje je sa sobom nosio jedan ovakav izlet.

Neopisiva tišina i beloglavi supovi 

Vidikovac sa kojeg se pružao neverovatan pogled na kanjon bio je prelepa nagrada za upornost koju smo pokazali! Prvi utisak bila je neopisiva tišina koja je vladala na tom samotnom mestu. Na trenutak ju je prekidalo samo glasanje beloglavih supova. Leteli su slobodni, prelepi, nad svojim zelenim, vijugavim kanjonom i sve je izgledalo potpuno nestvarno.

Bila sam istovremeno opijena nesvakidašnjom lepotom, iznenađena mirom i skladom koji je lebdeo nad kanjonom, ali i nekako uplašena. Bio je to onaj strah koji čovek instinktivno oseti kad se nađe u netaknutoj prirodi. Trenutak kad se osetite kao plen, nezaštićen i ranjiv, dok vam iznad glave lete tako moćne ptice kao što su beloglavi supovi.

Iako vam razum govori da su u pitanju lešinari i da ih mi (hvala bogu) ne zanimamo, srce udara kao ludo. Njegovi otkucaji podsećaju vas na to da je čovek, bez svog oružja, otrova i moćne tehnologije, samo deo ciklusa i to njegov mali i ranjiv deo.

I što je srce više lupalo, osećala sam sve veće strahopoštovanje prema ovom predivnom parčetu Srbije, prema supovima koji nad njim gospodare, ali i prema ljudima koji su im pomogli da se ovde vrate i opstanu!

Proveli smo nezaboravnih sat vremena na tom vidikovcu upijajući njegove boje, mirise i tišinu i imali smo privilegiju da to činimo u samoći.

Sređujući utiske i truckajući se, na povratku sam kritikovala loš put i one koji ne čine ništa da ga poprave i ovo prelepo mesto učine dostupnijim! Čim sam se "domogla" interneta, objavila sam fotografije i pohvalila se avanturom i lepotom koju sam videla.

O, kako sam pogrešila!

Sad kad kanjon Uvca pohode hiljade turista, kad zbog helikoptera stradaju mladunci beloglavog supa, kad se na vidikovcima više ne čuje tišina, znam da smo svi pogrešili.

Želim da se onaj put nikada ne popravi i da njime dolaze samo pravi zaljubljenici u prirodu, oni koji prema njoj osećaju strahopoštovanje, a ne puku želju za zabavom i dobrom fotografijom za društvene mreže. I žao mi je što sam i sama poklekla pred tim izazovom.

Koliko god bila beznačajna, i moja objava na Fejsbuku bila je neka vrsta reklame i poziva turistima. Znam, reći ćete da nema ničeg lošeg u tome da ljudi upoznaju lepotu Srbije, ali sigurna sam da ovo što se trenutno dešava na Uvcu, ali i nekim drugim do juče mirnim i netaknutim mestima, nije dobro.

Nije dobro zato što nema pravila, mere, kazne za one koji ne poštuju zakone, kako prirodne, tako i one ljudskom rukom pisane. I bojim se da će puno vode kanjonom proteći pre nego što to shvatimo. Nadam se da neće biti kasno i da će gospodari Uvca i dalje biti beloglavi supovi, a ne mi...ljudi!