Đurđica Dragaš: Udar "Oluje" i usud krajiških suza

Svi biju svoje bitke. Svi traže nekoga, žene se grozničavo raspituju za muževe, braću, sinove koji su ostali negde iza kolone, starci plaču za "blagom" (tako je naš narod nazivao ovce, krave, konje...) koje nisu stigli ni da puste iz štala i torova, deca se više ne igraju već preplašeno vire iz pretrpanih traktorskih prikolica.

Eksplozija me budi iz sna, onog najslađeg, pred svitanje. Ubrzo se čuje još jedna, druga, treća, a onda zatišje...

Ustajemo, u polumraku se oblačimo. Struje nema odavno. Tako je svakog leta pošto jedini izvor, hidroelektrana Obrovac, nema dovoljno vode.

Mama uključuje radio na baterije, pokušava da pronađe neku stanicu. Čini se da radi uzaludan posao jer je skala "mrtva", ali iznenada čujemo poznati glas.

Sa talasa Radio Zagreba baš nama, onima koje od jutros njegovi vojnici zasipaju granatama, obraća se hrvatski predsednik.

Gledamo se u čudu, nekako sporo nam do mozga dopiru njegove reči – "hrvatska vojska stiže, nemojte da se plašite, ne morate da bežite, ako ne budete pružali otpor, bićete bezbedni..."

Mama kroz zube psuje, gasi radio, ali u očima joj vidim strah. Verovatno i ona isto vidi u mojima.

Zbunjene smo. Bilo je mnogo ovakvih dana, granatiranja, okršaja, ali ne i ovakvih poruka.

Ne komentarišemo ništa, ali vidi se da od istog strahujemo. Ponovo se iz daljine čuju eksplozije. Dok nam u ušima odzvanjaju nadmene, zloslutne reči s radija, mama pakuje u torbu najosnovnije stvari, dokumenta i fotografije koje smo ponovo sakupili za ove četiri godine izbeglištva.

Kaže, moramo u sklonište, tj. komšijski podrum. Ja se bunim, ubeđujem je da je bolje da ostanemo u kući pa šta bude.

Po ko zna koji put prolazimo istu agoniju mog tvrdoglavog mudrovanja i njene nervoze.

Mlađa sestra nas gleda uplašeno. Ona je već spremna za sklonište i samo čeka kraj naše rasprave.

Gunđam, ali pristajem i posle par minuta ulazimo u podrum.

U polumraku vidim samo oči uplašenih i nervoznih žena, dečje igračke i prekrštene ruke staraca koji, s nekim neobičnim mirom, po ko zna koji put čekaju dželate.

Čuju se samo dečji glasovi. Oni se igraju, guraju, smeju, ne obazirući se na nesreću koja nam se prikrada kao zver. Šaljem mami ljutit pogled. Jasno je i njoj i meni da ovaj podrum ne pruža baš mnogo sigurnosti, ali eto... svi iz komšiluka su tu pa ostajemo i mi.

Dan se sporo i tromo vuče. Povremeno se čuju eksplozije, ne znamo šta se dešava i samo po pravcu iz kojeg dolazi taj zvuk pretpostavljamo gde se vode borbe.

Neko je skuvao kafu, deca gnjave psa koji je bezglavo utrčao u sklonište posle jedne eksplozije, žene pokušavaju da ih smire...

Nervoza i teskoba koja vlada među nama, zatočenicima ovog polumraka, mogla bi da se seče nožem.

Kako se bliži mrak, a eksplozije postaju sve učestalije i glasnije, strah izbija iz svakog našeg pokreta, uzdaha, pogleda.

U jednom trenutku ispred podruma se zaustavlja automobil. Čovek u uniformi izgovara rečenice koje ću pamtiti dok sam živa: "Naređena je evakuacija. Svi treba da krenu ka Bosni. Nemojte da paničite, to je samo privremeno..."

Ošamućeni i prestravljeni žurimo svako svojoj kući.

Onaj pas zbunjeno maše repom gledajući za decom koju majke gotovo histerično vuku za ruke. Ostaje sam ispred podruma i počinje da laje.

Čujem ga dok ulazimo u kuću i u mraku pokušavamo da smirimo srce i misli i spakujemo naš život u dve-tri torbe.

Ne ide nam baš. Nespretno se vrtimo u krug i vičemo jedna na drugu. Svaka ima svoju ideju o tome šta bi trebalo da se nađe u tim torbama.

Ja sam čvrsto rešila da tu budu moje nove farmerke za koje sam se cenjkala na Zelenom vencu u Beogradu. Tražim ih grozničavo po kući kao da mi život od toga zavisi.

Tražim i indeks Fakulteta političkih nauka, moju slabašnu nadu da ću jednog dana živeti, biti novinar, zaboraviti ovu noć.

Pakujemo se, saplićemo se, razmišljamo šta da radimo. Auto je ispred kuće, imamo i prikolicu, ali nijedna od nas tri ne zna da vozi.

Tata nije tu.

Svaka pomisao na njega povećava naš strah i po nekom prećutnom dogovoru, ne pominjemo ga.

Ne pominjemo ni babu i dedu, ujaka, rođake jer znamo da će nas strah blokirati, da će suze krenuti kao bujica jer u ovom trenutku ne znamo da li su živi, gde su, kako ćemo pronaći jedni druge.

U opštem metežu, neko od komšija pristaje da vozi naš auto, a prikolica je uskoro puna... ljudi, torbi, straha...

Krećemo u noć. Na putu je već mnogo automobila, traktora, kamiona. Neko ide i peške.

U nekoj neobičoj tišini, svako pokušava da se domogne šume, da pobegne s ovog polja, odmakne što dalje od eksplozija granata koje povrememo razbijaju mrak.

Idemo i mi, ali presporo.

Strahujem da je auto previše opterećen, da neće izdržati. Slutnja se ostvaruje. Posle svega nekoliko kilometara puca guma, a vozač i ljudi iz prikolice uzimaju svoje torbe i beže.

Ostajemo same u mraku, nasred polja, nas tri, dve torbe i ranjeni auto. Uzaludno pokušavamo da nađemo pomoć.

Niko neće da stane i da nam makar pokaže kako da promenimo gumu. Proklinjem nemoć i ljude koji se ne obaziru i sebično grabe napred kroz noć. Plačemo sve tri, ali nekako bez suza, u sebi...

Shvatamo da moramo da odustanemo od auta i uspevamo nekako da se ukrcamo u jedan mali kamion.

U prikolici je već mnogo ljudi, zagušljivo je i klaustrofobično, ali ćutimo, srećni što se krećemo, što smo uspeli da uhvatimo ovu slamku spasa.

Razmišljam o autu koji smo zaključali i ostavili na onom putu. Dok prevrćem po rukama ključeve pitam se zašto smo ih uopšte ponele. Kome trebaju ključevi kad nema auta?!

Počinjem da plačem dok mislim o tami u kojoj smo ga ostavile. Taj stari auto odjednom postaje simbol života koji smo zauvek izgubili, normalnosti koja je ostala iza nas, u mraku ovog strašnog trenutka.

Dok krišom brišem suze, pred očima mi se jedna za drugom smenjuju slike, fragmenti mog dve decenije dugog života.

Ni u najluđim i najstrašnijim snovima nisam mogla da predvidim ovaj dan, ovaj nesrećni kamion, ove suze u kojima se gušim.

Kolona se sporo kreće, čuju se glasovi, motori vozila koja jedva savladavaju uzbrdice i loš makadam. Slušam i tonem u nekakav strašan, od suza memljiv polusan....

Pred jutro stižemo do granice s Bosnom. Izvlačim se iz nepodnošljivo zagušljive prikolice. Na trenutak zatvaram oči i uživam u svežem vazduhu koji miriše na jutro i leto.

Provlačim se kroz lavirint vozila, konjskih zaprega, usnulih ljudi na prikolicama.

Stao je čitav ovaj nesrećni konvoj. Stojimo i čekamo dan, neku informaciju, naredbu.

Prva jutarnja svetlost otkriva mi polako razmere tragedije koju upravo doživljavamo.

Nepregledna kolona iz koje izviru ljudi izbezumljenih i umornih lica. Znoj maskirnih uniformi meša se sa strahom u ženskim očima, dečjim suzama i obamrlim staračkim rukama.

Svi biju svoje bitke. Svi traže nekoga, žene se grozničavo raspituju za muževe, braću, sinove koji su ostali negde iza kolone, starci plaču za "blagom" (tako je naš narod nazivao ovce, krave, konje...) koje nisu stigli ni da puste iz štala i torova, deca se više ne igraju već preplašeno vire iz pretrpanih traktorskih prikolica.

Neobrijani muškarci u uniformama, s puškama u rukama, besciljno lutaju kroz gomilu koja ih zapitkuje i traži od njih nemoguće – da im kažu šta dalje, kuda...

Okrećem se od uskomešane mase, gledam poljanu preko koje se i dalje razliva jutarnja rosa.

Iz obližnjeg šumarka čuju se ptice, a kroz izmaglicu naziru vrhovi stabala.

Divno letnje jutro nagoveštava još lepši dan.

Razmišljam kako je priroda potpuno neosetljiva na našu ljudsku muku. Kako drugačije razumeti lepotu i mir koji postoje paralelno sa ovom našom nesrećom.

Gledam dan koji se budi i opraštam se. Znam da je ovo taj trenutak i da nema nazad.

Opraštam se sa dobro poznatim mirisima zemlje, kamena, pokošene trave. Opraštam se od zrikavaca i letnjih sutona na selu kod babe i dede. Opraštam se od dedinih lepih konja sa zvezdama na čelu.

Oživljavam i istovremeno brišem slike grada u kojem sam živela, lica školskih drugova, prvih izlazaka, frizura sa smešnim šiškama, skrivenih pogleda i prvih ljubavi.

Ceo jedan život mi se odigrava pred očima i znam da posle ovog trenutka ništa više neće biti isto. Ja neću biti ista!

Kao iz nekog teškog sna budi me mamino dozivanje. Čula je da su baba i deda tu negde, u masi. Zove me da ih zajedno potražimo.

Zatvaram oči, još jednom snažno udišem vazduh mog zavičaja i čvrsto stegnutog srca okrećem mu leđa. Kolona nas čeka, dugačka, nesrećna i nepregledna, a vremena za suze više nema....

Ovaj tragični dan živi u meni već dvadeset pet godina.

Koliko god bila jaka, a bila sam, pokleknem jednom godišnje. Četvrtog avgusta može da se tuguje, može da se seća, koliko god bilo teško.

Dozvoljene su suze, za dragim ljudima, za mirisima, bojama, životom, za Krajinom.

Oprostiću ih sama sebi, odbolovaću u miru i tišini, bez mržnje i besa.

Razumem i one koji se raduju, ali znam, sigurna sam, da i oni negde, u dubini svoje duše, znaju da su suze previše slane da bi iz njih iznikla sreća.

(Đurđica Dragaš je novinarka Radio Beograda) 

broj komentara 14 pošalji komentar
(ponedeljak, 10. avg 2020, 16:19) - anonymous [neregistrovani]

Roman

Stil teksta je odličan. I roman bi bio odlično prihvaćen.

(utorak, 04. avg 2020, 22:56) - anonymous [neregistrovani]

Oni su svoje suze isplakali, i sad je gotovo. Ja bih voleo da rata nije bilo al ajde desilo i proslo.

Sto se tice tih krajisnika, voleo bih da makar ostatak zivota provedu u miru i spokoju, da imaju gomilu unucadi i praunucadi, da se deca setaju selima i gde god ih ima. Ali isto da se obezbede sigurni poslovi i skolovanje. Mogu da se vrate, mogu i da ostanu. Ovde su uvek dobrodosli, ovde ih niko nece terati sa zemlje. Trazim od njih da svoju decu salju obavezno u vojsku srbije da se obucavaju da u slucaju ne daj boze rata ne naprave gresku iz proslosti, vec da spremno cekaju neprijatelje. Srbija ce stititi njih koliko god moze. Neka su zivi i zdravi, Hrvatska nije pobedila, izgubili su sve, svakog srbina kog su proterali, ima da prodju njegovu sudbinu, svaki plac srba, placace vekovima, ni njima nece ostati zemlja koju su ukrali ratom i ubistvima. Ziveli braco krajisnici, neka vas sreca prati na vecnost, ziveli.

(utorak, 04. avg 2020, 16:02) - anonymous [neregistrovani]

Гале

Ђурђице, сјајан текст који је много, много више од пригодног присећања на те трагичне и свима нама тешке дане.

(utorak, 04. avg 2020, 15:41) - Neko tamo [neregistrovani]

Glavu gore

Iz trećeg puta sam uspela da pročitam tekst. Ne mogu ni da zamislim kako vam je bilo i šta ste prošli. Nema te olovke i papira koji bi uspeo da prenese vaša osećanja u tim trenucima, to mi je jasno.
Svima vama iz kolone mogu samo da poručim da treba da hodate sa visoko izdignutom glavom jer ste ostali i opstali i nastavili da živite i volite mnogo jače nego mi koji smo odrastali uljuljkani u svojim domovima iz kojih izlazimo samo kad to želimo.
Želim vam svu sreću !!!!!

(utorak, 04. avg 2020, 14:23) - Гале [neregistrovani]

Дирљиво

Одличан и исто тако веома дирљив текст. Браво Ђурђице

(utorak, 04. avg 2020, 14:00) - Рашо [neregistrovani]

rpetko

Извршен геноцид једном, па други пут, па трећи и убеђују те да ти то треба да славиш са њима! За оне који мисле као и Милошевић питање, ако је све то што они славе у реду зашто им не дође нико пристојан из света на ту "прославу"? Болесно и незабележено у истороји људског рода. Они што мисле да ће овај потез да их одобровљи увериће се у супротно већ се наредним данима!

(utorak, 04. avg 2020, 13:30) - МЦ [neregistrovani]

Туга

Потресно

(utorak, 04. avg 2020, 12:49) - Aleksandar Ristanic [neregistrovani]

Veoma lijep članak

Imam osjećaj kao da ste svojim sjećanjem bar malo ispravili nepravdu.

(utorak, 04. avg 2020, 12:07) - anonymous [neregistrovani]

Istorija ne sme da se zaboravi!

Toliko je emocija u ovim redovima... Vazno je pisati o Oluji, a još važnije za nove naraštaje da to pročitaju! Da se nikad ne ponovi...

(utorak, 04. avg 2020, 11:55) - Милка Славонка [neregistrovani]

Бесмисао рата

Одлично описан сав бесмисао ратовања, убијања, страдања људи.
И природа нам шаље поруку да смо ми, људи, смртни. Да треба живети и уживати у овом једном животу у складу са оним шта нам природа пружа. Али, нама људима то није довољно. Ми би хтели да будемо господари природе и туђих људских живота.
Ауторки желим миран живот у новој средини. Да је прихваћена у њој, јер знам да многи избегли нису. Оне који се радују туђој несрећи нећу ни да коментаришем.
Њен текст на крају шаље поруку мира, хвала јој на томе.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">