Vesna Damjanić: Moj dnevnik iz kolone "Oluje"

Posle 25 godina, prvi put imam snage da pročitam svoj dnevnik pisan u avgustu 1995. i prepoznajem sedamnaestogodišnju devojku koja ga je pisala.

"Hoću da znam kuda vodi ovaj put mene i život moj, čiji je početak i čiji je kraj...", i tako, u sebi u izbegličkoj koloni koja ide ka Srbiji ponavljam stihove Partibrejkersa, čiju smo kasetu samo četiri dana ranije u Kninu, na legendarnom zidiću, non-stop puštali.

I pišem.

Imam sedamnaest godina. I ovako vidim svoj svet tog avgusta 1995, doslovce, bez naknadnih doterivanja i korekcija, ni gramatičkih ni političkih.

"Čak 240.000 pripadnika srpskog naroda putuje u nepoznato. Tom broju pripadam i ja sa svojom porodicom, znanim i neznanim prijateljima.

Danas je dan četvrti – 7. 8. 1995. i nalazim se negdje iza Banje Luke na putu za Srbiju ili nešto već tako slično jer se cilj još ne zna, ali ovaj narod puno to i ne brine; uglavnom, Republike Srpske Krajine više nema, ona ne postoji, pale su pod ustašku vlast sve njezine opštine u roku od 24 sata, sem Istočne Slavonije, za čiju se sudbinu još ne zna.

Hrvati su zauzeli i Knin i Kistanje (6. 8. 1995. u 8 AM) i ostale gradove. Kolone civila u autima, traktorima, na motorima, biciklima i pješke sa nešto malo svojih stvari kreće se sporo, ali i bezbjedno bar za sada (konvoj ne diraju hrvatski vojnici i artiljerija).

To se zove veliki egzodus Srba tj. ja to shvatam kao veliku tragediju i žalost. Sve su to užasni prizori i scene, narod bježi i ostavlja sve svoje. Ni ja sama ne znam odakle da počnem i šta da zapišem...

Kako sam ja sve ovo do sada podnijela, ni sama ne znam opisati, valjda je dobro. Umorna sam, iscrpljena, u nekom iščekivanju, strahu...

Ne znam kako su ljudi u svijetu reagovali na sve ovo. Krajina je očito 'pala bez metka' nakon pet godina borbe, ljudi smatraju da je njihova tj. naša zemlja prodana od 'naše' Srbije i Miloševića, ali to ništa ne mijenja situaciju.

I o tome ne mogu puno pisati jer ni sama ne znam šta je tačno, a šta ne. Moje pisanje moram privesti kraju jer se krećemo dalje. Želim samo da put dobro prođe."

I prošao je, ali ne lako. Nakon tri dana, nakon granatiranja kod Brčkog, teškog prelaska Drine kod Rače, stigli smo do Srbije.

I nakon 25 godina, taj put još traje.

Moja najuža porodica – roditelji i dva brata – nije se okupila na jednom mestu od 1997. godine.

Tog 4. avgusta kada je krenula "Oluja" imala sam, rekoh, sedamnaest godina. Već četiri godine sam bila izbjeglica, jer je moje selo, Velika Glava pored Šibenika, bilo prva linija fronta, a moja kuća je ostala na hrvatskoj strani.

Živela sam u Kistanjama, a kao gimnazijalka, redovno sam pisala dnevnik.

Da postanem novinarka odlučila sam kasnije. Što nije slučajno, naravno.

U koloni sam čak dala i naslov svom putu – "Velika seoba Srba RS Krajine". Tek sada vidim koliko sam precizno koristila znakove interpunkcije. I koliko sam bila tupa od šoka, skoro bez emocija.

A njih je uvek mnogo u ovo vreme – kada se sećamo "Oluje".

"Oluju" smo oprostili, šta nam se dogodilo – nismo zaboravili.

Kuću smo obnovili, nove domove sagradili. Učimo našu decu da je najvažnije biti Čovek, a da snagu treba crpeti iz tragedija poput "Oluje".

Uznemire nas politički pokliči svake godine u ovo doba jer, kao i svako čudo, oni traju tri dana, a moji roditelji i hiljade Srba koji su se vratili na svoja ognjišta 365 dana grade suživot sa komšijama Hrvatima.

I dobri su u tome. I jedni i drugi.

Incidenata ima i oni samo pokazuju koliko je važno da se istinski razumemo i da zajedno gradimo budućnost, poštujući žrtve prošlosti na obe strane.

I konačno, iskreno mi je teško da razumem zašto se "Oluja" slavi. Tog dana je iz svojih domova zvanično proterano 220 hiljada Srba, a 1872 je ubijeno i nestalo.

Među njima i moj prijatelj Milenko. Imao je 18 godina.

Za mene je 4. avgust dan kada zastanem kako bih se setila svih žrtava i odala ima počast.

Danas, četvrt veka kasnije, verujem da je više nego ikada vreme da se složimo da su najvažniji suživot i tolerancija. I da na tome radimo svaki dan, svojim ličnim primerom.

Zato, svaki put kada posetim roditelje, mojoj ćerki Iskri kažem da su se njezini baba i did vratili tu, u svoju kuću u Dalmaciji, jer tu i pripadaju.

Jer je to ono naše čemu ću se i ja uvek vraćati i deliti život sa komšijama, rođacima i prijateljima. Bez obzira na nacionalnost.

Na kraju , ali i na početku, važno je biti i ostati Čovjek. To me je naučio moj ćaća.

A Partibrejkersi u pesmi kažu "Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj".

Sloboda je u nama. Mi smo sloboda.

(Vesna Damjanić je novinarka RTS-a)

broj komentara 25 pošalji komentar
(sreda, 05. avg 2020, 12:09) - Duka [neregistrovani]

Oluja

Vesna, bravo za tekst!
Nisam od onih koji su osetili direktno na svojoj koži progon, oduzimanje svega što si stvorio svojim rukama, oduzimanje svakog sekunda života provedenog na svojoj zemlji, među svojim prijateljima i svime što se može nazvati svojim, ali osećam najiskrenije svaku bol i svaki dan sećanja na Oluju u meni budi veliku tugu kao čoveku!
Ali sve što se desilo i što se nadam nikada nikom neće desiti, meni je donelo najveću radost jer je jedan, tada dečak, iz te tužne kolone učinio moj život još vrednijim življenja!
Zbog svih koji su na svojoj koži osetili sve i nas koji smo kroz njih preživeli i preživljanvamo i nakon 25 godina iznova sve, trebamo oprostiti, ali nikada zaboraviti!
Svim žrtvama neka je večna slava!

(sreda, 05. avg 2020, 06:13) - anonymous [neregistrovani]

Ватерполиста у мору

Дневник, нешто своје, интимно, за себе. Зашто латиницом.
Помирење и суживот? Сетите се кад су нападнути ватерполисти у Сплиту, како се бранио онај што је морао да скочи и море. Тако што је викао нисам Србин, нисам Србин.
То сви треба да знају као први оријентир.

(sreda, 05. avg 2020, 01:44) - Мирјана [neregistrovani]

Проклета " Олуја "

Прошли сте сви крај моје куће у Бос.Петровцу.
Болни призори на нашој петровачкој цести.
Тада сам имала 12 год.
Нисам могла схватити ту страхоту тадашњу.
Моја мама је свратила кући једну мајку и 2 дјеце код нас на цијели дан , да се окупају , ручају , понудила им да остану код нас , али је она одбила , рекавши да иду даље , и да молимо Бога да и ми не бјежимо и то ускоро.
Тако је и било .
Следећег дана опаки гром и та " Олуја " авиони надлећу више наше куће и чује се тутњава мало даље од наше куће у правцу ка општини Кључ.
Касније смо сазнали шта се десило и дуго смо се лоше осјећали .
И дан данас молимо Бога да је та мајка жива и здрава са својом породицом у Србији негде .
Јако би вољели да се поново сретнемо.
Моја мама се исто зове Весна.
Весна Дамјанић је предивна и предобра водитељка.
Пуно поздрава из Бања Луке ! ❤

(utorak, 04. avg 2020, 16:29) - Ацко [neregistrovani]

То смо ми

Да ли можете да замислите једног јединог изгнаника друге стране (хрватске), који би могао да напише овако неутралан ("загледан у будућност", све зарад "помирења", даљег "суживота"...) интиман текст о својој голготи?
Истина је да не постоји ниједна таква особа, док је међу Србима избеглицама из Хрватске веома велики број оних који говоре о свом изгону без имало страсти и мржње. Лично сам, и то пре више од 20 година, разговарао са неколико Срба из различитих делова Хрватске који су прогнани из својих кућа на различите начине. Ниједан од њих није говорио са мржњом о Хрватима. И многи ће рећи како тако и треба (ако ти ударе шамар по једном образу, окрени им идруги), све због будућности, суживота ... Али истина је да је то губитничка логика која сигурно води ка нестајању. Време је показало да заборав и опрост злочина, не само да страну (Хрвате) која је несумњиво починила најсташније злочине у НДХ, већ их је деведесетих подстакла (чак разјарила) на завршно решавање српског питања (Срби као реметилачки фактор у лепој њиховој), што је резултирало етничким чишћењем које чак ни усташе нису успеле (стигле) да спроведу.
И ко ће опстати, глупи, наивни и толерантни Срби или домољубни, твртокорни (забранили ћирилицу у Вуковару) Хрвати.
Истина је да ће Хрвати опстати, а Срби (чак и у Србији) нестати. Да ли ће неки истинољубиви историчар у далекој будућности поштено закључити да се није се исплатила доброта, простодушност и олако давање опроста злочинцима од стране једног народа (Срба), а исплатило се не само чињење страшних злочина, већ и њихово понављање и слављење. 

(utorak, 04. avg 2020, 15:38) - Nedim [neregistrovani]

komentar

Bio sam 1 godinu vojnik u Kninu lepo je mesto i okruženje a narod je voleo vojsku jer gradili smo put kroz planinu Dinaru odem po vodu kod ljudi a oni mi daju 1l rakije,1lcrvenog vina i pola rebra slanine!To je za tvoje drugove.Razmišljajući posle o svemu što se tamo dogodilo mislim da Republika Srpska Krajina ne bi mogla da se održi jer bi mnogo dobrih i poštenih mladih Srba ginulo.Hrvati bi stalno napadali ne mireći se sa takvom politikoma posle su dobili recept od Amerikanaca.Mislim da sam u pravu možda neko drugačije misli.

(utorak, 04. avg 2020, 14:00) - anonymous [neregistrovani]

zašto oprostiti

Da im oprostim što su mi uzeli moje?Nikada!

(utorak, 04. avg 2020, 13:56) - Srdjan [neregistrovani]

Bravo Vesna

Sve tačno i sažeto, nepristrasno. Pogodila si samu srž i ono sto te ćaća učio a i ti svoju Iskru.
Svaka ti čast, poštovanje!

(utorak, 04. avg 2020, 13:17) - anonymous [neregistrovani]

Razgovor

Predlazem da organizujete razgovor na RTS-u na kome ce biti ljudi sa obe strane Da se malo cuje i onome zasto je formirana Republika Srpska Krajina (ili kako se zvala) u okviru Hrvatske Sta je sve ovde pripremano Milosevicu (mislim na onu sablju sa brilijantima) Probajmo biti malo realni A narod ko je sta pitao jadni narod gledao sam ih danima gde prolaze autoputom.

(utorak, 04. avg 2020, 13:05) - Milan [neregistrovani]

milan.taborin

Taj istorijsko Hrvatsko-Srpski sukob nije prestao i nikada neće prestati. Zašto? Jednostavno zato što je osnovni cilj i smisao života hrvatskog postojanja mržnja prema Srbima. Svake godine mi Srbi počnemo voditi široke debate, diskusije i analize u vezi hrvatskih zločina počinjenih nad Srbima u oluji, u I.s.r, II.s.r i devedestih godina. Sada je aktuelan Milošević, poslanik u hrvatskom saboru koji ide na proslavu u Knin i ta njihova objašnjenja. To je najveći šamar i sramota jednog Srbina da ide da se klanja kobajagi da se pomire Srbi i Hrvati. Nikada oni neće promeniti svoj odnos do Srba. Mi Srbi nikako da shvatimo s kim imamo posla i da potpuno promenimo politiku do njih, mi se stalno klanjamo, popuštamo i izvinjavamo im se. Njih je podržala EU, NATO, bombardovali su Srbe u Srpskoj republici i Krajini. I ne razumem zašto bivšeg Predsednika Miloševića, generale i Generalštab stalno branimo-oni su izdali i prodali Srbe...Dobrim delom smo sami krivi što nismo štitili Krajinu i što smo KiM napustili, po svaku cenu smo morali to odbraniti i to samo vojnički i ratom, sve ostalo je priča i limunada. 

(utorak, 04. avg 2020, 12:57) - anonymous [neregistrovani]

Дневник из колоне Олује

Надам се да се више никада неће догодити оваква трагедија, никоме, а камоли мом српском народу. Олуја је била резултат готово два века (споља подстакнуте) континуиране мржње једне верске групе према другој. Али и плод неразумевања и небриге матице српског народа (државе Србије) да негде тамо, одмах преко Дунава и Саве живи 600.000 Срба, оних Срба који су изнедрили Теслу, Миланковића и многе друге истакнуте људе који су задужили српство. Никада ми није било јасно и вероватно никада нећу сазнати какву је то рачуницу имао тадашњи режим у Београду када је дозволио да крајишке Србе пусти низ воду, после свега што су преживели током другог светског рата. Бојим се да нам је Космет био Божја казна за то како смо се понели према Србима у Крајини и да овакве грешке више нећемо правити. Не можемо ми променити Хрватску ни њихову свест према нама, предуго траје тај анимозитет и мржња према Србима да би икада престала, али можемо и морамо да штитимо свој народ. Зашто не штитимо једни друге, питање је за нас, а не за Хрватску.